недеља, 28. септембар 2014.

TRIBJUT - JER SMO TAKO U MOGUĆNOSTI (esej)


      Pretpostavljam da se većini vas, kao i meni, baca pegla od samozvanih „eksperata“ za domaći rokenrol, koji nepobitno, pojačani nostalgijom i pre­zirom prema nezaustavljivom životnom toku, tvrde da je trenutna scena najobičnije govno; da više neče biti svirki kakve su bile kod Hajdučke česme i sl; da su se mladi iskvarili i ne slušaju pravu muziku, i da selidbom Milana Mladenovića na večna lovišta i Branimira Štulića u Holandiju - rokenrol na ovim prostorima ne postoji. Reče fino jedna jutjub senza­cija:“to nije istina!“. Bendova itekako ima, ali prostora za predstavljanje autorskog rada i ne baš.

      Uzimajući u obzir ekonomsku situaciju u ovom čudu, od milošte nazva­nom država, broj muzičkih festivala i nije baš tako mizeran. Od značajnih muzičkih festivala, na kojima se može čuti rokenrol, između ostalih, se izd­vajaju: Exit, Beerfest, Lovefest, Zaje­čarska gitarijada, Arsenalfest, Koncert godine...itd. Iako, po priči organizatora, jedva krpe kraj s krajem, ipak nekako uspevaju da opstanu. Neki decenijama, neki godinama, ali ipak ih ima i to je ono što treba da nas raduje. Lepo je da postoje mesta na kojima će se „pok­varenoj mladeži“, rođenoj nakon petooktobrske revolucije, ili koju godinu ranije, predsta­viti NEŠTO što nisu Ceca, Meca i Manjače đeca. Festivalski programi su, manje-više, solidni i svako može pronaći nešto „za svoju dušu“, a scena je uglavnom rezervisana za inostrane i domaće zvezde, a na nekim festivalima, polučasovni nastupi se, u nekom smeš­nom terminu (otprilike 18:00 h ili ranije) kad na festivalu nema žive duše, prepuš­taju autorskim neafirmisanim mejdinserbija bendovima. Nara­vno, ne treba ni dovoditi u pita­nje od kakvog je značaja nastup na ovakvim festivalima za dalji rad nadobudnih bendova, koji poseduju pozamašan broj autorskog, nimalo lošeg mate­rijala. Često komentarišem sa prijateljima zbog čega takvi bendovi, pobednici mnogih demo festivala, nemaju veću minutažu i bolji termin? Po ko zna koji put, nije bilo nesuglasica među nama, kada je u pitanju domaća rokenrol scena. Prob­lem nam se sam otkrio - rokenrol fosili i tribjut bendovi.

     Okej, razumljiv mi je potez organizatora da dovedu „magnet za pub­liku“, jebi ga, od nečega se mora živeti, i to mogu da razumem. I ne bi bilo loše iskoristiti repu­taciju veli­kog benda da bi se promovisalo mnoštvo malih bendova. Iskreno, zaista nemam ništa protiv YU grupe, Van Gogha, Riblje Čorbe, Parnog Valjka, S.A.R.S.-a, Rock cover benda Marije Šerifo­vić i gomile drugih izvođača ovog tipa, i zaista poštujem rad svakog od njih, bez obzira na to što mi se ne sviđa. Ali majku mu jebem, moramo li na svakom domaćem festivalu slušati iste, „velike“ bendove? Razlika gotovo i da ne postoji u programima doma­ćih festi­vala. Cirkuliše jedna te ista ekipa i to je to, ostale ko jebe. Lepo je evocirati uspomene na Jugoslaviju i diviti se vremenu u kom su ljudi živeli bezbrižnije, i treba ski­nuti kapu bendovima koji još čuvaju duh tog vremena, ali mnogo njih još uvek uspešno održava solističke koncerte, i veoma su posećeni, doduše, uglavnom starijom publikom, ali i mladi imaju pristup, i zašto onda na silu gurati te bendove i zapostavljati mlađe autore? Ne uspevam da pronađem odgovor na ovo pitanje, kao i na pitanje zašto real tribute bendovi i cover bendovi dobijaju duplo veću minutažu od autorskih bendova.

     Uostalom, koja je poenta tih real tribute bendova? Divim se mnogim izvođa­čima i katkad sa ekipom odsviram poneku njihovu pesmu, ali mi nikad na um nije padala ta apsurdna misao da napravim bend koji će pre­nositi misli, ideje i emocije ljudi kojima se divim, i živeti od njihove slave. Tribjut bende, koji god da si, uvek ću te izbegavati, ma koliko god ti per­fektno zvučao! Uvek sam više cenio loš autorski, nego dobar tribjut bend.

      Nismo mi krivi, starije kolege! I nije rokenrol prestao da postoji odlas­kom Štulića i Mladenovića. Jeste da zvuči nemoguće, ali još uvek ima mladih kojima je potrebna nova energija, novi duh, novi talas, nova pokretačka snaga individual­nosti, a sve to vidimo u muzici koju stvaramo i koju stvaraju naši prijatelji; koje maksimalno „guramo“ i širimo njihovu muziku koja je krik naše generacije. Al’ taj krik se ne čuje, zato što ga jede vaša sujeta i teško mirenje sa istinom da je vaše vreme prošlo i da je neko drugi mlad.


Arturo Bandini

Нема коментара:

Постави коментар