недеља, 28. септембар 2014.

Sizife Daj Kamen - Uzemljenje (recenzije)


SIZIFE DAJ KAMEN – ŽELJA LAKIH ZABAVA
16. avgust 2014.
TRIBAL RAJBER LABEL


BESPLATNO PREUZMI OVDE
Album prvenac niškog benda, koji sebe opisuje kao post-egzistencijalistički funk, sniman tokom leta 2013. godine. Sedam pesama, uglavnom malo umerenijeg tempa i setnijeg prizvuka, koje svedoče da zvuk trio sastava ipak može da ima široku punoću zvuka. Studijski snimci donekle ograničavaju energiju pesama, koje uživo žvuče mnogo šire i krupnije, ali to nikako ne umanjuje kvalitet izdanja. Tekstovi razmatraju unutrašnje razdore i misli, uglavnom su jednostavni, bez pravila, a opet zrače interesantnom težinom i otvorenošću za pitanjima. Pesmu Vosak (koja je moj lični favorit i preporuka) peva Aleksandar Stojković iz benda Goribor. Album je izdat za Tribal Rajber Label iz Niša, a može se besplatno preuzeti na bandcamp stranici izdavača. Uz album dolazi i digitalni booklet minimalističkog dizajna, koji dodatno povećava ugođaj slušanja benda.




UZEMLJENJE – MEHANIZAM
12. jul 2014.
SAMIZDAT (?)

BESPLATNO PREUZMI OVDE
Prvi album četvoročlanog sastava iz Beograda. Ako ste ljubitelji alternativnog roka, melodičnih solaža i (anti)utopijskih tekstova, album će vas kupiti već na prvo slušanje. Mene barem jeste. Oštar i pun zvuk, siguran vokal se ne gubi ni u jednom trenutku i „klizeće“ distorzije daju zaokruženost pesmama, uz vrlo dobro izbalansirane promene dinamike. Teks­tovi razmatraju današnjicu i opisuju je onakvom kakva zaista i jeste. Jedino što kvari utisak je po­vremeno (a bespotrebno) korišćenje raznih izreka u tekstovima, kao i neadekvatno akcentovanje pos­lednjih reči stiha, što ume da zapara uši na mo­mente. Bez obzira na to, album drži potpunu pažnju do kraja. Album se može preuzeti sa sajta benda, a takođe je izrađen na disku, tako da će poštovaoci ovog benda imati priliku da po pristupačnoj ceni obezbede vrlo interesantno dizajniran disk, sa još interesantnijim sadržajem.




Tihomir Škara

NOISEFIGHT (intervju)

      Pulski sastav Noisefight prošle godine je objavio svoj album prvenac pod nazivom „Downward Spiral“, čiju ste recenziju mogli da pročitate u jednom od prethodnih bro­jeva Pobune. Od tada je bend koncertno veoma aktivan promovišući svoje ostvarenje. Sve nam je to povod za razgovor sa gitaristom Noisefighta – Nevenom, od koga ćemo saznati i kakvi su dalji planovi grupe.

Za početak jedno naizgled banalno pitanje. Kakvo je iskustvo snimati prvi album? Da li se u bendu tim povodom osećalo izvesno uzbuđenje?
Većini od nas iz benda je ovo bio prvi susret sa studijskim snimanjem i ostali iz benda bi si složili da je bilo prilično traumatično iskustvo. J Mislim da većina "manjih" bendova  funkcionira na način da se zatvore u svoje prostorije za probe, naprave određen broj pjesama i onda uđu u studio i snime materijal, što je bila i naša ideja. Međutim, kada jednom uđeš u studio, snimiš materijal, preslušaš ga detaljno više puta, onda ideje počnu dolazit same od sebe i inspiracija je neiscrpna. Mislim da smo na kraju većinu tih ideja, finesa i kojekakvih preinaka uspjeli prenjeti na materijal, a sve sa ciljem da "začinimo" cijelu priču i na neki način obogatimo pjesme.

Primetno je da su pojedine pesme dobile drugačiji zvuk u odnosu na vaše demo snimke. Koliko je to plod iskustva koje ste koncertima stekli, a koliko rada sa lju­dima u studiju?
Rekao bih da je to više stvar rada u studiju i u jednu  ruku nekih novih, drukčijih pristupa glazbi. Naše prve demo snimke za pjesme Deception i War of Olympia su same po sebi označile melodic punk žanr, no u bendu smo se složili da im treba dodati ono nešto što bi ih izdiglo na razinu albuma, možda neki back vokali, malo osvježiti neku solo dionicu, dok će sam miks učiniti ostalo. Mislim da smo u tome uspjeli, mada nam još neki prija­telji zamjeraju da demo snimke zvuče bolje i energičnije.


Do sada ste snimili spot za pesmu „ American Way“. Postoje li planovi da uradite još neki video vezan za još neku stvar sa ovog albuma?
Spot planiramo uraditi već dulje vrijeme, međutim, kako vrijeme odmiče i zbog inih razloga, ne uspjevamo napravit drugi spot, mislim da će to biti za neku od stvari sa no­vog albuma.

Spomenuo sam u uvodu da ste imali veći broj nastupa nakon izlaska albuma. S obzirom da ste da se tako izrazim mlad bend, koliko vam je bilo teško da to ostva­rite?
Zapravo je još uvijek teško zbog brojnih razloga, mada mislim da smo se kao mlad bend relativno dobro snašli. U početku je uvijek teško jer ne znaš od kuda krenuti, kome se javiti i slično. Međutim, kroz svaku novu svirku upoznaš nove ljude, organizatore, ekipu iz bendova s kojom djeliš stage i na taj način stekneš nova poznanstva, prijateljstva i proširiš krug prijatelja koji pomognu tebi, pa ti pomogneš njima, da li kontaktom za svirku, il se nađete u ulozi organizatora svirke. Ipak, najvažniji faktor u cijeloj toj priči je publika, od koje scena zapravo i živi. Isto tako, podrška scene započinje na lokalnoj razini i podrškom mladih neafirmiranih bendova, jer odlazak, primjerice, na koncert Hladnog Piva ili Metallice, nije podržavanje scene, mislim da je to svima jasno.

Imali ste prilike i da svirate na određenom broju festivala. Smatraš li da ipak ne postoji dovoljno „žanrosvkih“ festivala za punk/hardcore bendove?
Pa ovisno o kojem se gradu ili sredini radi. Pula, primjerice, kao punkerski i rokerski grad "diše" punk već dugi niz godina, kroz Monteparadiso klub i Monteparadiso festival, pa je tu Viva la Pola, kao i nekoliko sličnih festivala koji okupljaju različite žanrove. Mislim da je to na neki način zakon ponude i potražnje, jer ako postoji zainteresirana masa za određenu vrstu glazbe, najverojatnije će se festival održati i proći uspješno. Međutim, publika kao takva se ne stvara sama od sebe, već se gradi. Smatram da je u nekim slučajevima i sredinama potrebno isforsirati festival, makar nekoliko manjih iz­danja ispočetka, čisto iz razloga da se publika stvori ili pak postojeća "probudi", i na taj način i mlađe generacije zainteresiraju za alternivnu glazbu; bilo da se radilo o punku, metalu, rocku, hardcore-u…

Radite li na novim pesmama ? Kada možemo očekivati novosti u tom pogledu od Vas?
Trenutno imamo 6 novih pjesama i pored toga, poprilično nerazrađenog materijala i ideja, koje čekaju da ih se posloži u smislene pjesme. Album planiramo snimiti početkom sljedeće godine, a sam izlazak albuma, u ovom trenutku, ambciozno najavl­jujemo za proljeće 2015.

Gde Vas možemo očekivati od jeseni?
Trenutno smo u fazi bookiranja koncerata, tako da još nisu svi datumi potvrđeni, no ono što za sad znamo i ono što bi vjerujem zanimalo čitatelje je da dolazimo po prvi put u Srbiju. Sviramo u Zrenjanin 20. septembra na „ Hardcore show party 9” u klubu Zeppe­lin. Veoma smo uzbuđeni po prvi put doći i predstaviti se domaćoj publici i ovim putem pozivam sve Vas koji ste u mogućnosti da dođete na festival, podržite bendove i na­ravno, otvoreni smo za druženje, pa dođite, popričajte i popite pivu s nama, bit će nam drago.  Teško nam se uskladit s poslovima i godišnjim odmorima, pa će plan za mini tour od 3-4 dana po Srbiji za sad malo sačekati. Od ostalih datuma, u planu imamo pos­jetiti Austriju, par datuma u Sloveniji i Hrvatskoj u oktobru i novembru, sve na principu vikend svirki. Nakon toga sjesti i završiti pjesme za novi album, snimiti isti i možda konačno isplanirati i neki tour.

Preporuka čitaocima šta da poslušaju od novijih albuma?
Lista bi mogla biti poduža jer ima masu genijalne glazbe, al evo ovo je moja svedena na 5 najboljih albuma koje sam preslušao u zadnje vrijeme i koji odskaču od svega ostalog:
Kvelertak – Meir; Real Life Version - Sound of Progress; SeeHearSpeak - Time Heals; Evergreen Terrace - Dead Horses; Rise Against - "
Black Market.


Miloš Ivanović

ABERGAZ (intervju)

Pobuna: Recite za početak malo biografskih podataka o Abergazu…
Abergaz:  Ahojla - Njecolina ovdje! Ma sve je nastalo tako što imah neke pjesme, a prethodni bend Truj Se Dok Si Mlad, gdje svirah ritam gitaru, nisu htjeli više svirat pank, već se bezvezno kurčit u metalu - pa onda napravih Abergaz 7.3.2006. u 21 sat navečer, u Zagrebu. Jedino sam ja od početka, budući da sam i pilot istog, a diskografija broji 3 studijska albuma LP duljine, dva takva live albuma, te ima i epejeva i spotova da im trenutno više ne znam brojku, a trenutačno snimamo po poglavljima, najnoviji LP.

Pobuna: Punk, kao i svaki vid alternativne muzike je odavno paralisan u našem društvu, kako opstati i uopšte pronaći publiku?
Abergaz: Treba rokati i pokazati da se stvarno stoji iza svojih riječi, a ne samo brijati na nešto zbog eventualne aktualne mode u toj 'alternativi' - pa to onda i drugi prepoznaju i podržavaju te. Paralizirani vid iste bi ljudima trebala biti samo noga u guzicu da se još više trude, umjesto da plaču i igraju se žrtve. Ako je nešto iskreno i srčano, to se napro­sto mora probiti iz glave autora do publike. Recept za opstanak jest da treba živjeti u sadašnjosti, a ne gonit se u neka druga vremena, jer kada čovjek živi u sadašnjosti, traži način da se snađe, a ne neku fuj ispriku.

Pobuna: Glavna tema vaše muzike je bunt. Protiv čega se najviše bunite?
Abergaz: Ovisi od pjesme do pjesme. Svaka je u drugu poru društva usmjerena granata, koja svojom eksplozijom prodrma misli prilikom udara.

Pobuna: U kompu imam sva vaša izdanja u mp3 formatu. Jeste li snimali šta na nosa­čima zvuka, ima li izdavača koji bi ispratili priču vas i bendova sličnog zvuka?
Abergaz: Imamo snimke na cd-ovima i audio kazetama. Iste su nam na distribucijama po britanijama i amerikama, jer sam se trampao za iste, kako bih nabavio i druge vinile i kazete što me diraju, a najbliži 'druga ruka' distributeri su frendovi iz zagrebačkog Doomtown Recordsa. Naklade opipljivih nosača nisu nikad velike, jer sve plaćamo iz svojeg džepa - od snimanja do pakiranja, nešto trenutačno kombiniramo sa stranim izda­vačima da nam objave ploču, jer nemamo sami novaca da je otisnemo - pa ak bude neš' od toga, svakako ćemo objavit informaciju na našoj stranici.

Pobuna: Kako organizujete svirke, gde vas najčešće zovu?
Abergaz: Najviše interne­tom za svirke izvan Zagreba, a telefonom lokalno, jer je valjda tak najlakše. Scena u Hrvatskoj je tokom godine izrazito centralizirana u Zagreb, što je nama osobno super jer tu živimo - pa svako malo od jeseni do ljeta možemo na neku svirku vrijednu spomena, ali je istovremeno šteta da nema više toliko gigova izvan njega. Vidim da se sad nešto ekipa u Varaždinu i Karlovcu pokreće - stvara se nešto - bilo bi predivno kada bi sve to buknulo ne samo na ostatak države, nego i na ostatak regije, a neka i u cijeli svijet. Ak u ovom današnjem svijetu nemaš inspiracije - onda stvarno bokte jebo.



Pobuna: Koja publika dolazi na svirke Abergaza?
Abergaz: Panksi, hardkoraši, trešeri, metalci, pijanci, zgodni, ružni - svakakvi znatiželjnici i znatiželjnice. Rijetko kad naiđu nekakvi pečinarski ksenofobičari, jer oni hvala svemu brzo odjebu, kada vide da ne pušimo njihovu mržnju, već uživamo u životu kak znamo i umijemo.

Pobuna: Današnji punk uglavnom 'pronalazi' uzroke i konstantuje društvenu stvarnost. Nudi li Abergaz nekakva rešenja. Šta uraditi da nam svima kolektivno bude bolje?
Abergaz: Nudi riješenja, tako što promućka ti misli i doneseš svoj zaključak, kojeg stavaljaš onda dalje u koliziju sa drugim zaključcima - dogodi se komunikacija - sa komunikacijom dođe i razumjevanje, a sa razumjevanjem akcija - i eto ti u životu zajebancija, od koje bude svima kolektivno bolje. Ne moš' svima udovoljit, dapače - niti trebaš. Niti ne žele svi da im bude bolje, jer da žele - onda bi na tome stvarno i radili.

Pobuna:  Prošle godine ste nastupali u Beogradu i ako se ne varam u Somboru? Kako Beograd iz vašeg ugla prihvata punk?
Abergaz: Bilo nam je super, gdje god da smo po Srbiji i Vojvodini svirali. Ljudi su nas uvijek odlično prihvatili i napili - odlična zajebancija i druženje; sa veseljem isčekujem neki sljedeći susret sa prijateljicama i prijateljima tamo.

Pobuna: Postojite 6 godina (ispravite me ako grešim), šta je to što biste izdvojili kao vaš najveći uspeh; ima li nešto što biste uradili drugačije, gledano iz ovog vremenskog ugla?
Abergaz: Prošlo je već više od osam godina od 7.3.2006. i toliko sam stvari proživjeLA sa Abergazom, da svoj život zapravo više ne mogu zamisliti bez njega. Iako su se događala i mnoga negativna iskustva sa ljudima - nekako bi ih uvijek nadmašila sva ona pozitivna, tako da mislim da je baš onako kako je trebalo bit i kako je svaka osoba koja je bila ili je još uvijek dio te priče - taj trenutak to željela. Napadali su me i fizički zbog pjesama - ali smo nastupali skupa sa Jellom Biafrom, Anti Nowhere League, 999 - te svakakvim drugim što stranim, što domaćim nama dragim bendovima. Neki su članovi čak izdali i naše prije svega prijateljstvo - ali je Abergazu svejedno svakim trenom sve više proradila inspiracija, tako da sve to samo potvrđuje onu tezu iz još nesnimljene pjesme, koja kaže da: bez govana niti nema ciklusa života. Naravno da je također bitno i šta pustiti u kanalizaciju te se obrisati od ostataka, da ne dobiješ hemeroide ili neku goru infekciju.

Pobuna: Za kraj?
Abergaz: Živi bili - pa vidjeli, a možda i sudjelovali!



Marko Nedeljković

DVOUGAO: KATABAZIJA - BLUES REZERVATA (intervju)

U rubrici dvougao, odlučili smo se da raygovaramo sa dva benda iz Kruševca, koji ne sviraju žanrovski sličnu muziku, ali se zato sjajno poznaju i druže. Reč je o bendovima Katabazija i Blues Rezervata.

Za one koji vas ne poznaju, recite ponešto o sebi...
Katabazija: Silazak.
Blues Rezervata: BR je garage blues rock grupa sa dve gitare, bubnjevima i tekstovima na srp­skom jeziku, kakvu, dajem sto dolara za opkladu, do sad niste imali priliku da čujete, ni na nosaču zvuka, a ni uživo. Izdali smo prvenac "Kamen, duša, žica" za "Slušaj najglasnije", našeg prijatelja Zdenka Franjića iz Zagreba, i od tad se grudva polako, ali sigurno kotrlja niz breg.

Blues Rezervata
Katabazija

Kako ste prihvaćeni u svom mestu, a kako na strani? Da li vam je otežavajuća okolnost to što dolazite iz manje sredine?
Katabazija: Nikad nisam o tome razmišljao. Nema biljaka u svakoj bašti; neke su od kamena; to je naša sre­dina.
Blues Rezervata: Nažalost, Kruševac ima bar deset odličnih bendova iz različitih žanrova, u ovom trenutku, ali nigde nisam video manje publike, niti manje urbanu sredinu. Odsvirali smo dosta koncerata na strani, i naravno da smo svuda bili bolje prihvaćeni nego u rodnom gradu, jer je to tamo uvek mogao da čuje neko neopterećen time što nas možda poznaje iz nekog drugačijeg kon­teksta. Nemamo nikakav problem sa tim odakle smo, jer se broji jedino ko si i šta si.

Kakvo je društvo u kome danas živimo, treba li šta menjati?
Katabazija: Ko se ne lati promena, pristalica je učmalosti. Otrcano jeste, ali je istinito.
Blues Rezervata: Uvek treba nešto menjati, bar toliko da se i oni malobrojni dobri ne uspavaju. Mnogo je toga lošeg, ali sreća ili nesreća, pre svega su lična stvar, i najviše zavise od toga šta i kako radiš i uradiš u skladu sa okolnostima.
Mi pevamo o tome, a naše simpatije su uvek na strani onih, koji i kad su pobeđeni, nisu poraženi.

Na koji način se povezujete sa sličnim bendovima, može li se zaraditi šta od muzike?
Katabazija: Baš je nezgodno pitanje. U Srbiji nema mnogo darkvejv sastava, onoga što ima…ili je ugašeno...ili se muči ispod površine. Nelogično zvuči, ali opravdavam takav vid egzistencije. To je normalan sled udisaja/izdisaja, sagorevanja. Jedino čega se grozim je lažno predstavljanje
u pomenutom svetu, jebeš pare.
Blues Rezervata: Sa drugim bendovima smo najviše povezani putem fejsbuka, a sa svima sa kojima smo se lično sreli, u odličnim smo odnosima. Posebno bih istakao Vrane Kamene iz Beo­grada, te Garage in July i Bluestrip iz Osijeka. Pravi smo prijatelji i sa No Rules, Sheitansima, bendom Superoperater iz Zagreba, Big Charmin Man iz Svilajnca, Evokersima iz Varaždina...  Postoji veliki problem sa mozgovima u ovom trenutku. Neko je decu naučio da je u redu potrošiti 500 dinara za cigare i pivo, a mnogo je dati "teslu" na kartu za koncert benda koji se polomio od rada da bi pokazao na sceni to što ima da pokaže. Ovi koji organizuju svirke su tek problem. Nas su zvali da za Novu godinu budemo predgrupa ŽJ, koji je plaćen dese­tinama hiljada evra, i unap­red nam rekli  da za  naš nastup nema para. Ali, i da su ponudili pare, takve koncerte, ovako ili onako, ne treba svirati. Sviramo, pre svega, zato jer za to u velikoj meri živimo. Nismo gadljivi ako zbog toga padne i poneki dinar, jer je krvavo, i krajnje pošteno zara­đen.

Azra ili Ekv?
Katabazija: Za Azru me boli kurac, ne zato što je želim nipodaštavati, ali, nikada nisam pripadao tom establiš­mentu, ne znam ni šta je to Azra. Ekv da, kad se hoću prisetiti dela mladosti!
Blues Rezervata: I Azra i EKV. I još mnogo drugih. Ali bih dodao i to da, kad bi se ti bendovi pojavili u ovom trenutku kao demo bendovi, ne bi uradili ništa, ili bar ni blizu onoga što su uradili.

CD ili mp3 download?
Katabazija: Mp3, očas posla mjuzik. CD mi je, nekako, gnjav, prošlo vreme. Naravno, poštujem tuđ izbor. J
Blues Rezervata: CD. Na free download treba staviti poneku pesmu, i to je to. Pravi konzument muzike je onaj ko živi za dan kada će u rukama imati disk benda, koji ga je "kupio" makar jednom pesmom kao slušaoca.
Nas interesuju takvi slušaoci, a ne oni koji će preslušati prvih 15 taktova i reći da to ništa ne valja, nakon što su na jutjubu naučili 35 odabranih rock rifova i misle da su posisali sva znanja o gitari, pa im je zbog toga sve skupo i nikad nemaju vremena… sem za bildovanje svog egića.

Vaše mišljenje o momcima iz grupe Blues Rezervata/Katabazija?
Katabazija: Dobri drugari. Želim im sve najbolje.
Blues Rezervata: Ljubiša je naš veliki prijatelj. Od početka se uzajamno poštujemo i podržavamo. On je veliki čovek i umetnik u svakom smislu. Što je najvažnije, bez sujete je, spreman da svima pruži ruku, a da nikome ne oćuti nepravdu i laž, a samo sa takvima se družimo. Katabazija je u svom žanru odličan bend, koji rado slušam, a raduje me da su i te kako primećeni na sceni.

***
Nesto za kraj, neka poruka za sve one koji citaju Pobunu?
Katabazija: Oni znaju šta im je činiti, bunt nema alternativu. Koja je zakon. J
Blues Rezervata: U ćutanju je sigurnost, reče Andrić u svojoj prozi; ali ako samo ćutiš, kamen si ili otpad, a ne čovek. Pa biraj. Mada svaki izbor ima svoje nedostatke, samo je jedan pravi.



Marija Krsmanović

POLARIS (intervju)



Za ovaj broj razgovarali smo sa Milanom Gocićem, jednim od osnivača benda Jewy Sabatay, a sada frontmenom grupe Polaris.

Pobuna: Pozdrav Milane! Za početak nam reci ko je Polaris bend, ko su članovi benda, i koji žanr svirate?

Polaris: Pozdrav Mary, Polaris bend, u početku, sam bio jedino ja, jer je Polaris nastao kao moj individualni projekat. Kasnije se rodila ideja da bi to mogao biti i bend, i imati žive nastupe. Tačnije, posle prvog albuma Voices in my head (2006), počeo sam da razmi­šljam o lajv svirkama. Pored mene, ostali članovi benda su: Janko Varga (bass), Miloš Banović (bubanj). Što se tiče žanrovske orijentacije, recimo da je alternativa, mada, mi zaista ne robujemo muzičkim pravcima; to nas nikada nije zanimalo; ne volimo muziku da svrstavamo u grupe, podgrupe itd.

Pobuna: Slušajući vaša dva albuma, primetila sam da se drugi album drastično razlikuje od prvog; veći broj pesama sada je na srpskom, dok je ranije dominirao engleski jezik. Uz to, čini se da su i sami tekstovi kompleksniji. Šta je presudno uticalo na tu promenu? Da li izvesno sazrevanje benda ili neki drugi faktor?

Polaris: Da. U pravu si. Promena je vidna. Prvi album je zamišljen kao solo projekat, tačnije, tada nisam razmišljao o bendu, i muzika je više ambijentalna, psihodelična, mra­čna. Odziv koji je taj album imao kod publike, naterao me je da oformim bend i počnem da pravim „bendovske“ pesme (pesme koje su za lajv izvođenje). Na primer, ako bih želeo uživo da izvodim prvi album, trebalo bi mi bar deset ljudi u bendu, a to je nemoguće ovde ostvariti, tako da, kada sam radio pesme za drugi album, radio sam ga po principu roken­rol pesama, i radio sam ga za mejnstrim publiku… Za srpski jezik sam se odlučio zato što smatram da pesme u tom formatu treba da budu na srp­skom.

Pobuna: Imali ste dosta živih nastupa. Reci mi kako publika reaguje na vas? Da li postoji svirka na koju si naročito ponosan?

Polaris: Da, imali smo. Polaris postoji od 2006. godine, a bend je oformljen 2009. Od tada je bilo dosta nastupa. Ono što sam ja uspeo primetiti na svirkama je da publika rea­guje dosto dobro na naše pesme, mada, vidim da bolje prihvataju pesme sa težom temati­kom. Generalno, izdvojio bih nastupe gde je dobro ozvučenje, a takvih nije bilo previše. Ja sam inače, perfekcionista i baš obraćam pažnju na sve detalje. Nažalost, u našoj zemlji se sve radi na principu štapa i kanapa, i onda to zvuči tako kako zvuči.


Pobuna: Vaši albumi su postavljeni na free download. Da li misliš da je internet promo­cija obezvredila bendove i uopšte umetnike?

Polaris: Stanje u muzičkoj industriji trenutno je katastrofalno. Ja sam inače navikao na format vinila. Ceo život slušam ploče. Iskreno me nervira što je sve dostupno na netu. Više niko ne kupuje albume, jer, sve može da se preuzme jednim klikom. To dosta ubija muzičare koji stvaraju te pesme (finansijski aspekt). Generalno, ja smatram da je rokenrol ubijen, ne zbog nedostatka kreativnosti, već zbog gomile sporednih razloga. Muzičari više nemaju podršku izda­vača, jer izdavači praktično jedva i da postoje, tako da bendovi sve rade sami, a to je jako slaba pro­mocija, i veoma mali broj ljudi to vidi (odnosno, čuje). Džaba yutjub. Kod nas više nema ni televizijskih emisija sa tom tematikom, možda jedna do dve. Ja uopšte nisam optimističan, a realno, i na svetskom nivou vlada neka letargija, već nekoliko godina unazad. 

Pobuna: Koji su vaši planovi za dalje? Planirate li svirke? Imate li novog materijala za publiku? 

Polaris: Planovi za dalje su da izbacujemo po jedan singl na nekoliko meseci, jer se više ne isplati snimati ceo album. Ovako ćemo biti stalno sveži za našu publiku objavljiva­njem po jednog singla. Onda kada, recimo, sakupimo oko šest - sedam singlova, snimi­ćemo još tri pesme i vezati to u jednu celinu, tj. album. Mislim da je tako najbolje raditi u današnje vreme.

Pobuna: Neka poruka za kraj, za čitaoce fanzina i vaše fanove? 

Polaris: Hmm. Kao što rekoh, ja sam pesimista po prirodi.  Kupujte ploče i slušajte sve žanrove muzike.


Marija Krsmanović

TRIBJUT - JER SMO TAKO U MOGUĆNOSTI (esej)


      Pretpostavljam da se većini vas, kao i meni, baca pegla od samozvanih „eksperata“ za domaći rokenrol, koji nepobitno, pojačani nostalgijom i pre­zirom prema nezaustavljivom životnom toku, tvrde da je trenutna scena najobičnije govno; da više neče biti svirki kakve su bile kod Hajdučke česme i sl; da su se mladi iskvarili i ne slušaju pravu muziku, i da selidbom Milana Mladenovića na večna lovišta i Branimira Štulića u Holandiju - rokenrol na ovim prostorima ne postoji. Reče fino jedna jutjub senza­cija:“to nije istina!“. Bendova itekako ima, ali prostora za predstavljanje autorskog rada i ne baš.

      Uzimajući u obzir ekonomsku situaciju u ovom čudu, od milošte nazva­nom država, broj muzičkih festivala i nije baš tako mizeran. Od značajnih muzičkih festivala, na kojima se može čuti rokenrol, između ostalih, se izd­vajaju: Exit, Beerfest, Lovefest, Zaje­čarska gitarijada, Arsenalfest, Koncert godine...itd. Iako, po priči organizatora, jedva krpe kraj s krajem, ipak nekako uspevaju da opstanu. Neki decenijama, neki godinama, ali ipak ih ima i to je ono što treba da nas raduje. Lepo je da postoje mesta na kojima će se „pok­varenoj mladeži“, rođenoj nakon petooktobrske revolucije, ili koju godinu ranije, predsta­viti NEŠTO što nisu Ceca, Meca i Manjače đeca. Festivalski programi su, manje-više, solidni i svako može pronaći nešto „za svoju dušu“, a scena je uglavnom rezervisana za inostrane i domaće zvezde, a na nekim festivalima, polučasovni nastupi se, u nekom smeš­nom terminu (otprilike 18:00 h ili ranije) kad na festivalu nema žive duše, prepuš­taju autorskim neafirmisanim mejdinserbija bendovima. Nara­vno, ne treba ni dovoditi u pita­nje od kakvog je značaja nastup na ovakvim festivalima za dalji rad nadobudnih bendova, koji poseduju pozamašan broj autorskog, nimalo lošeg mate­rijala. Često komentarišem sa prijateljima zbog čega takvi bendovi, pobednici mnogih demo festivala, nemaju veću minutažu i bolji termin? Po ko zna koji put, nije bilo nesuglasica među nama, kada je u pitanju domaća rokenrol scena. Prob­lem nam se sam otkrio - rokenrol fosili i tribjut bendovi.

     Okej, razumljiv mi je potez organizatora da dovedu „magnet za pub­liku“, jebi ga, od nečega se mora živeti, i to mogu da razumem. I ne bi bilo loše iskoristiti repu­taciju veli­kog benda da bi se promovisalo mnoštvo malih bendova. Iskreno, zaista nemam ništa protiv YU grupe, Van Gogha, Riblje Čorbe, Parnog Valjka, S.A.R.S.-a, Rock cover benda Marije Šerifo­vić i gomile drugih izvođača ovog tipa, i zaista poštujem rad svakog od njih, bez obzira na to što mi se ne sviđa. Ali majku mu jebem, moramo li na svakom domaćem festivalu slušati iste, „velike“ bendove? Razlika gotovo i da ne postoji u programima doma­ćih festi­vala. Cirkuliše jedna te ista ekipa i to je to, ostale ko jebe. Lepo je evocirati uspomene na Jugoslaviju i diviti se vremenu u kom su ljudi živeli bezbrižnije, i treba ski­nuti kapu bendovima koji još čuvaju duh tog vremena, ali mnogo njih još uvek uspešno održava solističke koncerte, i veoma su posećeni, doduše, uglavnom starijom publikom, ali i mladi imaju pristup, i zašto onda na silu gurati te bendove i zapostavljati mlađe autore? Ne uspevam da pronađem odgovor na ovo pitanje, kao i na pitanje zašto real tribute bendovi i cover bendovi dobijaju duplo veću minutažu od autorskih bendova.

     Uostalom, koja je poenta tih real tribute bendova? Divim se mnogim izvođa­čima i katkad sa ekipom odsviram poneku njihovu pesmu, ali mi nikad na um nije padala ta apsurdna misao da napravim bend koji će pre­nositi misli, ideje i emocije ljudi kojima se divim, i živeti od njihove slave. Tribjut bende, koji god da si, uvek ću te izbegavati, ma koliko god ti per­fektno zvučao! Uvek sam više cenio loš autorski, nego dobar tribjut bend.

      Nismo mi krivi, starije kolege! I nije rokenrol prestao da postoji odlas­kom Štulića i Mladenovića. Jeste da zvuči nemoguće, ali još uvek ima mladih kojima je potrebna nova energija, novi duh, novi talas, nova pokretačka snaga individual­nosti, a sve to vidimo u muzici koju stvaramo i koju stvaraju naši prijatelji; koje maksimalno „guramo“ i širimo njihovu muziku koja je krik naše generacije. Al’ taj krik se ne čuje, zato što ga jede vaša sujeta i teško mirenje sa istinom da je vaše vreme prošlo i da je neko drugi mlad.


Arturo Bandini

субота, 27. септембар 2014.

JORGOVANI (intervju)



Jorgovani su najprijatnije iznenađenje na našoj pank sceni u poslednjih 5-6 godina. Do sada su snimili 2 EP-a sa po četiri pesme, a gostovali su i na tribjut albumu Brkova, gde su otpevali njihovu pesmu „Vrati se vrati“. Više o Jorgovanima, saznaćete iz jednog neformalnog fejsbuk ćaskanja sa pevačem Markom Jokovićem (Deponija), koje smo pretvorili u intervju (sa minimalnim korekcijama)


Pobuna: Kad, gde, ko, kako i zašto?


Bend Jorgovani je nastao spontano u Beogradu, u jednom poznatom parku, mislim, septembra 2012. kada smo pili pivo gitarista Birtije, gitarista i bubnjar Žute Minute i ja… i prišla je jedna devojka Ana da se upozna sa nama. Mi se pred­stavljamo: Marko, Marko, Marko, Marko i tad nastaje smejanje. Devojka ne zna šta je snašlo, a neko viknu u glas, možemo i bend da napravimo i tad ja izrecitujem refren pesme koju sam napisao dan pre: ja ti pišem pesme, ja ti čuvam decu, a ljubav vodimo jednom u mesecu".


Pobuna: Zašto naziv Jorgovani, je li po pesmi sa prvog EP-a ili je ona nastala kasnije?

Pesma je nastala pre i mnogo nam se svidela, a mi smo se dvoumili između nekoliko naziva, al ipak izabrasmo Jorgovani. Mene je baš asociralo kao pravi naziv za jedan pank bend, mada mi je otac rekao da je to po malo gej naziv. Daj neko teže pitanje, ovo sve znam.

Pobuna: Zagrevam se. Svi članovi imaju neki matični bend. Jesu li Jorgovani zamišljeni kao kratkoročna zajebancija ili planirate to održavati i dalje?

Ma kakva zajebancija. Jorgovani su ozbiljan bend, samo su članovi neozbiljni. Snimili smo dva EP-a sa po 4 pesme, jednu obradu, a uveliko radimo i na albumu. Biće tu i spotova, a nedavno smo imali i prvu svirku, koja je prošla sjajno i sad smo se baš napalili na Jorgovane. 

Pobuna: Prva svirka je bila skoro na Streetriffs festu... Kako si se snaš'o, s obzirom da nisi pev'o na matricu?

Odlično! Ovo je lakše nego na mat(e)rici. Jedino sam pre svake pesme prilazio uz gitaristu da ga pitam kako beše počinje tekst sledeće pesme“?

Pobuna: Da pređemo na drugi deo priče. Deponija dve godine nije snimila album. Neobično, naročito ako se uzme u obzir da si prethodne niz’o u razmaku od godinu i manje?

Ala vreme brzo leti. Pa snimiću, pesme postoje; ima tekstova za 3-4 albuma, samo me mrzi da zapnem da uradim to, ali moraću. Jebi ga, ne živi se od stare slave.

Pobuna: Iako ne izdaješ ništa na diskovima, veliku pažnju obraćaš na omote, koji su itekako specificni na svakom albumu. Čemu cimanje oko toga, ko ti pomaže?
EP "Markice" (klikni za free download)
EP "Zbogom majko odvede me kurva"
 

Pomažu mi ortaci. Deponija ima bezbroj počasnih članova, koji su tu kada zatreba. Ideje za svaki omot su moje, naravno.

Pobuna: Gde najviše voliš da nastupaš? Koja su to mesta gde još nisi svirao, a voleo bi?

Uh. Pa volim svuda, bez obzira da li pred 30 ili 300 ljudi. Voleo bih da nas­tupam na devojačko veče, recimo. Pevao sam već na momačko veče i na svadbi.

Pobuna: Jesi li nekad nastupao totalno trezan? Sećaš li se svirke na kojoj si popio naj­manje il najviše?

Ja sam tremaroš, fin i povučen mladić. E, tu je alkohol da reši sve probleme. Ima verovatno ljudi koji su bili na više mojih nastupa i od mene samog (mislim da je ovo dobar odgovor).

Pobuna: Kako pokrivaš troškove oko svirke? Budeš li nekad u plusu?

Bend mi je skroman i ne zahteva mnogo. Bitno je da džep nije iscepan, da ga ne izgubim. A ja sam malo alav, pa koliko god da zaradim dam u dobrotvorne svrhe, tj. drugarima i poznanicima (i onima koje prvi put vidim) da jedu i piju. To su proklete pare i treba ih se što pre rešiti.

Pobuna: Tvoje pesme uglavnom imaju dve teme: alkohol i žene. Otkud to da na svir­kama ima sve više žena, s obzirom da u pesmama nema puno lepog o njima?

Kako bre nema? Moraš da uđes malo u dubinu, da primetiš šta pesnik hoće da kaže. Jeste, pevam o alkoholu i ženama i pesme su ljubavne, mahom autobiografske i sa srećnim završetkom.

Pobuna: Još jedno pitanje u vezi Jorgovana... Je li istina da su svih 8 pesama naprav­ljene za Deponiju, pa su negativnom selekcijom odbačene i ostavljene Jorgovanima?

Ne umem ovo da odgovorim, ali čitaj između redova. 

Pobuna: Reci nešto za kraj. Čitaocima, komšijama, obožavaocima...

E ovo mi je najteže pitanje. Isto kao u školi kad mi profesor od muke kaže: Ajde, pričaj šta znaš? A ja muk…



Marko Nedeljković

STREETRIFFS FEST (izveštaj)

 (Festival se održavao od 4. do 6. septembra u Beogradu - klub Sioux).

OFICIJALNA STRANICA NA FEJSBUKU
Teško mi je da napišem izvešaj o Streetriffs Fest-u,a da tom prilikom ne budem bar deli­mično ličan, pošto sam bio upućen u prip­reme za njegovo održava­nje. Kada se sa druge strane bolje razmisli, i da sam bio samo „običan posetilac“, teško da bih mogao da budem objektivan, jer sam kao poklonik punk muzike jedva dočekao neko ovakvo dešava­nje. Stoga vam savetujem da moj tekst gle­date i iz tog ugla, i razumete izvesnu dozu neobjektivnosti u njemu. Kad mi je Marko Cesarec pomenuo pre oko mesec dana nameru da organizuje festival, bio sam oduševljen idejom, ali i istovremeno zapitan kakav će rezultat biti na kraju. Međutim, već prvo veče festivala oda­gnalo je sumnje. 
Prvi dan
Doga­đanje je otvorio, u četvrtak 4. septembra (oko 21:30) mladi beogradski ska bend Skadrilla. Svoj standardni repertoar momci su odlično izveli, pred tada još uvek malobrojnom publikom. Očekujemo od njih da u narednom periodu naprave još dobih autorskih pesama, kakva je Gospodine. Za njima su se na bini pojavili Pri­lično Prazni. Dok se klub polako punio, stari znanci ulične scene su isprašili svoj repertoar, najavljujući i nove pesme. Zajedno sa bendom otpevane su pesme Samo borbeno i Dalje idem sam.
       Vrhunac prve večeri usledio je sa nastupom Birtije, kada se prema procenama organi­zatora okupilo oko 300 ljudi. Masa je praktično od početka pevala svaku pesmu sa Vaja­gićem na vokalu, koji je ovog puta imao podršku i Bambulovića (Miki Pirs). Potonji je inače svojim pošalicama dodatno doprinosio opuštenoj atmosferi. Tokom sviranja pesama Stara škola ulična, Za ortake,  Nije mnogo ostalo ovakve gospode i A. C. A. B. bina je bila ispunjena publikom, tako da se bend nije ni video od nje. Jednosatni nastup ekipa je okon­čala ponovnim izvođe­njem pesme A. C. A. B. kada su, čini se, mnogima već stradale gla­sne žice.
        Bend Punkreas iz Nišića imao je nezahvalan zadatak da svira nakon Birtije. Pošto im je ovo prakrično bio prvi nastup u Beogradu, preostalo je ipak dovoljno ljudi koji su akti­vno pratili njihovu svirku. Prvi deo konceta uglavnom su posve­tili predstavljanju pesama sa njihovg novog albuma, koji bi uskoro trebalo da se pojavi. Penjanje na binu ipak je otpočelo sa pesmom Intro (Ja sam iz Nikšića). Uspešan finiš usledio je uz numere Mi smo kao ti i čuveni hit Agnostic Fronta Gotta Go koji je otpevan složno sa fanovima.
        Prvo veče festivala zatvorila je Žuta Minuta, čiji su članovi Cessa i David i organizovali sam festival. Ujedno to je bila prilika i da bend predstavi novu postavu, u kojoj je novi vokal Pera. Stare stvari poput Jučerašnji Heroj, Jedan zakon za njih zvuče i sada dobro, a među novima se prepoznaju budući hitovi grupe. Nešto nakon dva iza ponoći, prvi dan, koji je nagovestio ukupan utisak o festivalu, bio je okončan.

 Drugi dan
       Početak drugog festivalskog dana bio je rezervisan za pančevački sastav Boxer, koji se predstavio sa dobro uvežbanim hardcore reportoarom, u kome se našlo mesta i za autorske stvari. Ponovo se masa nešto sporije okupljala, ali je bilo dovoljno ljudi da poz­drave,  u ovom trenutku tročlanu postavu smederevskog benda Gavrilo Princip, u kojoj je basista Ivica preuzeo ulogu glavnog vokala. Sviraj pičko, Smanji gitaru, Vi nas se stidite, Najebali… su pesme koje ne gube snagu, te uvek pokenu publiku. Obradama pesama Every Fallen In Love With Someone i Nebo, Smederevci su okončali još jedan dobar beo­gradski nastup.
        Najveću pažnju publike drugog dana privukao je sastav Pogonbgd, koji je stekao već pristojnu „navijačku“ bazu. Tokom jednočasovnog nastupa, bend je dao presek svoje dosadašnje karijere. Šutke su bile brojne, a srča od časa je ispu­nila pod. Oko 150 prisutnih posetilaca uglavnom je naizust znalo sve stihove pesama Pogona. Završnica je bila rezer­visana za pesme Jedina, Pođi sa nama i Pobednik, tokom koje je na jedan mikrofon dola­zilo oko deset ljudi.
        Mladi sastav iz Beške Po Kratkom Postupku bio je sledeći na redu. Tročlana postava dala je sve od sebe da se u najboljem izdanju predstavi beogradskoj pub­lici. Uz pesme sa svoja prva dva izdanja, odsvirali su i obrade Mi volimo pivo i Doktor za r'n'r. Sa bivšim pevačem izveli su svoju možda i najpoznatiju pesmu Zidovi. Ukoliko nastave ovim putem, pred bendom je lepa budućnost. Negde oko dva časa posle ponoći, drugi festivalski dan je okončan kvalitetnom svirkom benda Uvijek Drugi iz Banja Luke. Nezgodan termin u kome su svirali im nažalost nije omogućio veću pažnju.

Treći dan
        Treći dan festivala otvorila je banjalučka Grupna Terapija. Pesmom Nikad, žestoko su otpočeli svoju svirku, koja se kako se moglo videti dopala i onima koji ih do sada nisu slušali. Tokom tridsetak minuta svirke ujedno su napravili dobru uvertiru za nastavak večeri.
       Svojevrsna poslastica ovog festivala bio je prvi zvanični nastup benda Jorgo­vani. Njihova svirka bila je zaista burno ispraćena. Pored starih, odlično su odmah primljene i nove pesme, koje smo tada premijerno čuli. Na bini se inače našao i jedan cvet jorgovana. Najveće oduševljenje, praćeno horskim peva­njem, bilo je uz pesmu Tužan je život moj, da bi na bis ponovo bila odsvirana stvar Jorgovani.
        Od makedonskih bendova, čast da prvi svira imao je sastav Kontra. Dalo se primetiti da je skopska četvorka uvežbana i da jasno sledi punk/oi zvuk. Njihov nastup prihvaćen je sa odobravanjem, a još bolji prijem ih svakako očekuje sledeći put, kada beogradska pub­lika bude bolje znala njihove pesme.
       Legendarni beogradski bend Šaht okupio je najviše ljudi u subotu uveče. Roga i ekipa su pokazali zašto već 25 godina istrajavaju na sceni. Bez previše usputne priče nizali su se hitovi: Šahtom u glavu, Plavo zlo, U napad, Opet sam sam itd. Kada su izglađeni nespora­zumi sa obezbeđenjem, našlo se mesta i za publiku na bini. Beograd i Okršaj su najavili kraj Šahtove svirke, dok su na bis odsvirane pesma Srbija pripada nama i Mali čovek. Tako je Šaht još jednom potvrdio kultni status, koji sa pravom uživa među domaćom punk publikom.
       Istaknuti makedonski Oi bend Loši Deca, zatvorio je festival svojom uštimo­vanom svirkom. Koliki je značaj ovog benda svedoči i činjenica da je jedan broj ljudi došao iz Skoplja, da ih (kao i Kontru) podrži na svirci u Beogradu.
       Pomenuo sam da sam se malo pribojavao da li će Streetriffs Fest biti uspešan. Odmah nakon njegovog završetka može se konstatovati da su osnovni ciljevi ispunjeni. Najpre, publika je za naše uslove, u više nego pristojnom broju, podržala festival, što je osnovni preduslov za njegovo dalje postojanje. Može se konstatovati da su postavljeni dobri teme­lji za naredno okupljanje, kojim bi Streetriffs Fest prerastao u tradicionalnu manifestaciju. Na kraju, vredi još jednom odati priznanje organizatorima, koji su svojom predanošću omogućili ovaj sjajan događaj, koji je pomenimo i to, protekao bez jednog jedinog inci­denta. Neka živi Streetriffs Fest!



Miloš Ivanović

петак, 26. септембар 2014.

TRULA KOALICIJA (intervju)


Našim čitaocima je poznato da smo u jednom od prethodnih brojeva imali razgovor sa Predragom Drčelićem Skakijem, može se, bez preterivanja reći, legendarnim pevačem Trule Koalicije. Tada smo akcenat stavili na prošla vremena, dok ćemo se ovaj put biti sasvim aktuelni.

Svedoci smo da si se u skorije vreme ponovo muzički oglasio, kroz saradnju sa Zoranom Marinkovićem iz Bjesova. Možeš li nam reći kako je došlo do udruživanja vaših snaga?

Sa Marinkom se poznajem još od detinjstva, kad smo zajedno, početkom osamdesetih, pokušavali da sviramo u improvizovanim uslovima, sa improvizovanim instrumentima, i kada je nastalo ime Trula Koalicija. Mi se vrlo dobro poznajemo i razumemo, tako da nije to saradnja, već prijateljstvo i poverenje.

Uz propratni tekst pesme Jašem kroz vreme, može se pročitati da ste ti i Marinko načinili još dosta materijala. Kakve su šanse da nešto od toga uskoro bude dostupno slušaocima? Šta sa muzičke strane možemo očekivati od vaših pesama? Koliko su slične, a koliko različite od onoga što ste do sada izbacili?

Nema mnogo tog materijala, i uglavnom je pisan za Sandru, koja je izuzetno otpevala sve pesme. Normalno, postoje obrade koje je izabrao Marinko, ali ima i muzike koju je on uradio. Ja sam samo napisao tekstove na osnovu muzike. Tu je bila ta sardnja. A kada će se čuti još neka pesma, ne zavisi od mene i Marinka, već od osobe kojoj je to napisano. Ako misliš na Trulu Koaliciju, moj bend se vraća korenima prave Koalicije, koja je bila jednosta­vna i provokativna. Biće obogaćena novim prljavim zvukom, jer nas je sad petorica u bendu. Promena je što imamo dve gitare. Imaćemo mnogo starih pesama koje do sada nismo svirali, kao i novih u tom maniru.


Kada smo prošli put razgovarali, rekao si da nisi toliko zainteresovan za nastup uživo. Da li te ponovno snimanje pesma, ipak navodi da promeniš odluku i da se opet nađeš na bini?

Zahvaljujući Biliju, Boži, Relji i naravno, Andriji bubnjaru, ponovo osećam energiju i ponovo hoću na binu. Izronila je nova energija koje sam se ja malo na početku uplašio, ali, to je to. Sada hoću da je plju­nem drugima u lice.

Mnogi bi voleli da ponovo čuju pesme Trule Koalicije u tvom izvođenju. Hoće li biti povratka i na „ staro“ ili ćeš gurati pre svega ono što sada radiš?

Da, naravno! Biće to ona stara Trula Koali­cija, sa starim dobrim pesmama, u novom, prljavom maniru, gde će dve gitare da cepaju. Drago mi je što i nove pesme liče na stare, a u tome mi mnogo pomažu svi u bendu. Prva pesmu koju smo snimili i za koju radimo spot, je baš ona stara, prljava i popularna Sećanja. Posle toga dolazi nova, u istom maniru, gde smo oko muzike radili svi, a naročito Relja, Božo i Andrija.

Zapazio sam da si aktivan i na grafičkom polju, da se tako izrazim. Grešim li ako pretpostavim da si i za nove pesme spremio neka provokativna grafička reše­nja?

Nema veće provokacije nego da Trula Koalicija ponovo počne da radi! Opet ponav­ljam, u žešćem obliku, još agresivnije. Novi znak benda će biti isti onaj stari, samo sa malim dodatkom, koji će biti još veća provo­kacija nego onda kada je prvobitni znak i nastao. Novo vreme. Biće toga mnogo, jer i Bili i ostali, imaju mnogo ideja. Potrebno je samo slušati i gledati... Sve ostalo se samo uobliči u stihove.

***
Hvala ti na izdvojenom vremenu za fanzin Pobuna Umetnosti. Želimo ti puno uspeha u daljem radu!

Mnogo pozdrava od Trule Koalicije:
Bili (gitara), Relja (bass), Božo (gitara), Andrija (bubnjevi) i ja - Skaki (glas).

Miloš Ivanović

недеља, 14. септембар 2014.

DVOUGAO: ZADNJI POPIS - HOR BEČKIH ŠNICALA (intervju)

      
U ovom broju Pobune, radili smo intervju sa dva benda iz BiH, koji sviraju sličnu muziku i sjajno se druže. Reč je o bendovima Zadnji Popis iz Srebrenice i Hor Beč­kih Šnicala iz Trebinja. Intervju radio Marko Nedeljković.

Ko ste vi za neupućene?

Zadnji Popis: Osnovani godine 2003. kada smo i počeli da učimo da sviramo instrumente, ozbiljni u svojoj neozbiljnosti. Članovi Marko Nikolić-Elvis (vocal, gitara), Veljko Dosić (bubanj), Djordje Sekulić (gitara), Zdravko Nikolić (bas). Kroz bend su još prošli i: Sika, Ivo Andrić, Truba, Mič, Milan i Nero. Ako baš moramo otkriti tajnu koji smo žanr, onda neka to bude alter punk. Što se tiče disko­grafije, početkom godine snimili smo prvi demo album “Demode”, izdat za SLU­ŠAJ NAJGLASNIJE. Album se može besplatno preuzeti na bandcamp-u.

Zadnji Popis
HBŠ: HBŠ ili Hor Bečkih Šnicala je bend nastao 2006. godine u Trebinju, kao želja da se oživi punk zvuk u gradu i da se kroz muziku iznese stav naše malen­kosti. U početku smo djelovali kao trojka (Bojan Vujičić (bubnjevi), Igor Svrdlin (vokal) i Srđan Svrdlin (gitara,vokal), da bi se postava ustalila dolaskom Marka Telebaka (bas gitara) i Stojana Lasice koji mijenja Bojana na bubnjevima. U samo­stalnoj varijanti smo objavili album “Prva Petoljetka”, krajem 2011. Godine ,a u planu je snimanje novog materijala.

Hor Bečkih Šnicala

Kako ste prihvaćeni u vašem mestu, a kako na strani? Da li je vam je otežavajuća okolnost to što dolazite iz manje sredine?

Zadnji Popis: Ovde ljudi podržavaju našu buku zato što je naša, više nego što im se ta buka i svidja kao muzika. A što se tiče putovanja, uvijek se nađe po koja sro­dna duša sa zajedničkim interesovanjima u aktivnostima prije, u toku. ili posle svirke. Otežavajuće okolnosti se javljaju kada u nekom gradu naletimo na sema­for, moramo da pjevamo dječije pjesmice da bi skontali ko kad ima prednost jer ga naše malo mjesto nema.

HBŠ: Pa dobro je, dešava se nešto.Mi se trudimo da istrajemo kakvi god da su izazovi i dok ljudima to što radimo predstavlja nešto, mi ćemo da krljamo! Mi volimo da sviramo i jednostavno nas boli kurac za bilo šta što to može ili želi ospo­riti! Mala sredina u svakom slučaju nudi veliku inspiraciju, jer je anomalije i razna sranja lakše uočiti u takvim sredinama. Tako je kako je, mi volimo ovaj grad kakav god da jeste, i na nama je ako treba da izgaramo još više kako bi is­trajali u svemu ovome i ostavili neki trag.

Kakvo je društvo u kome danas živimo, treba li šta menjati?

Zadnji Popis: Društvo je zatečeno, treba mjenjati stolariju.

HBŠ: Društvo je generalno maligno! Ljudi se zatvaraju, fabrike se zatvaraju, dok se pojedinci još uvijek batrgaju, lutaju ili često nažalost donose pogrešne odluke. Ništa nas ne može naljutiti kao ljudska glupost i bahatost. Ljudi se i u ovoj muci i neprilici djele, mrze, lažu jedan drugoga, a to je sve ono što u stvari žele oni koji su na vlasti i imaju moć.

Na koji način se povezujete sa sličnim bendovima, organizujete zajedničke svirke..? Može li se zaraditi koji dinar od muzike?

Zadnji Popis: Preko zajedničkih prijatelja, organizovanjem svirki, prijavljivan­jem na kojekakve konkurse. Od panka nismo zaradili dinara još od svirke u Baji­noj Bašti 2007-e, a obično sviramo za marke, gorivo i pivo.

HBŠ: Sve se to svodi na lične kontakte i na pojedine entuzijaste, koji razmišljaju pozitivno i imaju određenu dozu energije i drčnosti. Mi smo dobro povezani sa ekipama iz Nikšića, Mostara, Sarajeva i Srebrenice. Ma kakva lova, ovde nema para ni za jedne Partibrejkerse, a krive kičmu već 30 godina, tuga je to…

Azra ili Ekv?

Zadnji Popis: Azra, jer su više na zemlji.

HBŠ: Azra, jer nam je bliža po senzibilitetu i ima taj uličarski stav i šmek koji je Štulić poetski sjajno donosio. Rispekt i za EKV, ali je tako.

CD ili mp3 free download?

Zadnji Popis: Cd štiti od radara, a sa mp3 ne mozes igrati zaleđivke. Opipljivost.

HBŠ: CD! Mada je diskografska priča totalno pukla pa je ostalo na bendovima da se promovišu putem interneta, tj. free download-a.

Vaše mišljenje o momcima iz grupe H.B.Š/Zadnji Popis?

Zadnji Popis: Mislimo, dakle postoje. Ne valja im što kad dodjemo u 8h ujutro u Trebinje, neće da nas dočekaju da pijemo kafu ispod platana. Dobar album, dobra loza, dobri ljudi. Očekujemo još dosta autorskih bravura i zajedničkih svitanja.

HBŠ: To su jedni divni dječaci koje mi nažalost jako dobro poznajemo J. Šalu na stranu, radi se o jednom sjajnom bendu, sa sjajnim ljudima, što je najbitnije. Puni su duha i nevjerovatne količine entuzijazma i energije. Radujemo se druženju sa njima i ovom prilikom ih ljubimo i čestitamo im 11 dugih godina. Poslušajte njihov album “Demode”, nećete se pokajati.

Poruka za čitaoce, rodbinu, komšije ili šta vam već po volji…

Zadnji Popis: Družite se vani, manje se ‘pokajte’.

HBŠ: Slušajte sebe, slušajte dobre bendove, još ih uvijek ima, i ne dajte pardona nikome. Budite dobri, mladi i pametni!

Oficijalne stranice:
Zadnji Popis
Hor Bečkih Šnicala