недеља, 14. септембар 2014.

BORIS MLADENOVIĆ: ČINI MI SE DA DEVEDESETE NISU NI PROŠLE! (intervju)

         
Za ovaj broj razgovarali smo sa Borisom Mladenovićem, jednim od frontmena sastava Jarboli. Jarboli su nastali 1992. godine i uz još par bendova dali su doprinos opstanku beogradske alternativne scene od 90-ih na ovamo. 

Pobuna: Kao bend trajete već dve dece­nije, imate svoju publiku, zavidnu disko­grafiju... Danas veliki broj bendova dogura do demo albuma i kraj. Kako to objašnjavate? 

Boris: Nije to ništa novo, tako je bilo i ranije. Vrlo je teško, skoro nemoguće, od muzike napraviti održivu delatnost. Potrebna je ogromna upornost i jaki razlozi da bi se bavili rokenrolom, jer to traži velike investicije u vremenu i trudu, a izgledi za uspeh su vrlo, vrlo sumnjivi.

Pobuna: Nastali ste 1992. čini se u najgorem mogućem trenutku. Raspad države, rat, srozavanje svakog sistema vrednosti... Kako sada gledate na to vreme? Jesmo li preživeli devedesete? 

Boris: Valjda smo preživeli ako smo živi. Teško mi je da se osvrnem na deve­desete iz današnje pozicije. Užas koji nam je tada serviran kao svakodnevica danas mi deluje gotovo nestvarno. Opet, naše društvo je tada toliko duboko ošte­ćeno da mi se čini da devedesete nisu ni prošle. Samo su prošli ratovi i sankcije. 


Pobuna: Koje su to poruke koje nosi muzika Jarbola? 

Boris: To su, najšire rečeno, humane, ljudske poruke. I one se tiču svega što je ljudskom biću važno: ljubavi, prijateljstva, života, smrti, slobode, straha, društva, politike...


Pobuna: Kako ti danas, nakon dvadeset godina, izgleda muzička scena u Srbiji? 

Boris: Muzička scena je dosta živnula u poslednjih 5-6 godina. To se nažalost odnosi samo na proizvođače u rokenrolu, izvođače i autore. Infrastruktura, pre svega klubovi i mediji, temeljno propada već duže vreme što pomenutim proizvođačima bitno otežava rad. 

Pobuna: Prateći vašu diskografiju upada u oči da se u nazivima dva albuma pominje reč 'sloboda'. Imamo li mi danas dovoljno slobode? 

Boris: Sloboda je dosta neuhvatljiv pojam, mada deluje prosto. Pitanje slobode lako postane metafizičko, filozofsko ili teološko, zato što je to pitanje mere. Slobode uglavnom nema dovoljno, osim kad je ima previše, a gotovo nikad taman. 

Pobuna: Rokenrol je nažalost marginalizo­vana pojava u našem društvu (sa izuzetkom par mejnstrim bendova koji se ne skidaju sa svih mogućih medija). Ko je kriv za to, pojedinci, sistem, neko treći? Kako promeniti nešto na tom planu? 

Boris: Nigde ne piše da rokenrol mora biti glavni kulturni tok. Lično mislim da je to vreme prošlo. Nije problem rokenrola što je marginalizovana i subkulturna pojava, dobar rokenrol je često bio baš to. Veći je problem što naše društvo ne ostavlja nikakvog prostora za marginu, ni duhovno, a naročito strukturno. Taj problem se tiče svih manjinskih grupa, umetničkih, nacionalnih, seksualnih... I taj problem je zastareo. Stvari će krenuti da se menjaju kada društvo krene da se menja, a to ćemo morati sami, pošto od “elite” koja se muva po strukturama vlasti poslednjih 10-ak godina nema nikakve vajde.

Pobuna: Poruka za kraj? 

Boris: Pazite protiv čega i radi čega se bunite. Pobuna je važna.

Marko Nedeljković

Нема коментара:

Постави коментар