недеља, 14. септембар 2014.

HELM (recenzija)



     Nakon brojnih nastupa po festivalima i klubovima širom zemlje (naročito Beograda), raznih demo i ’lajv’ singlova na društvenim mrežama, ekipa iz Priboja je početkom leta konačno ušla u studio i kao krajnji proizvod dobili smo debitantski album ovog tročlanog sastava, nazvan po imenu benda.
     Album sadrži deset pesama, i svi koji su pratili rad grupe, uglavnom su sve stvari već čuli na nastupima ili na jutjubu, kao ’žive’ verzije. Naravno, studijske verzije i aranžmani, doneli su sasvim novo ruho pesmama, koje sada zvuče dosta ozbiljnije, i odmah na početku mogu reći da je Helm ovim albumom osigurao pola repertoara za samostalni koncert.


 


     Pošto u životu nisam odsvirao dva tona u nekom bendu, bilo bi glupo da komentari­šem instrumentalni deo albuma, kao što to samozvani kritičari vole da rade na pozna­tim muzičkim portalima. Laički gledano, pesme su korektno odsvirane i sigurno da Helm u tom delu nije doneo ništa novo, jer, manje-više, skoro sve je odsvirano u rokenrolu. Ono što je meni privuklo pažnju u vezi ove grupe, jesu neobični, i u momentima veoma čudni tekstovi, koje je pisao Tolla – pevač i gitarista benda. 
     „Grešnica bez lica“ je prošle godine promovisana kao prvi zvanični singl i veoma brzo postala njihov koncertni adut; lagana pop-rock stvar koja po tematici dosta podseća na Čor­binu „Lutku sa naslovne strane“.
     Udarna pesma na albumu je svakako „Rade, ne daj se“, u kojoj Tolla veže brojne slike i asocijacije na zemlju u kojoj je nekad živeo, a koja više ne postoji („ljubio sam mrtvu devojku, bila je tako hladna…“). Većina opusa je uglavnom ljubavne tematike, gde se očigledno vidi da autor beži od banalnosti u izražavanju, žrtvujući dopadljivost i slušljivost prema širem krugu publike. Nije izostala ni društvena angažovanost u „Helm song“, gde je na prilično utopisti­čki način „naslikana“ sudbina ljudi na Balkanu, osuđenih na stalnu i međusobnu mržnju, podele, ratove, otuđenost od čitavog sveta itd.
     Ono što bih lično najviše voleo u budućem radu grupe, je da nastave sa što više angažovanih stvari, jer taj potencijal je tek dotaknut u dve-tri pesme. Inače, ovaj album nije nešto što se može slušati u pozadini, dok igraš ’pes’ ili gledaš Šešelja kako dominira u Hagu. Zamrači prostoriju, namerno zagubi telefon, isključi nepotrebna čula i slušaj Helm!

Moja ocena albuma je



Marko Nedeljković




Нема коментара:

Постави коментар