уторак, 31. март 2015.

Mud Factory (intervju)

Reason not to kill 


Kada I kako je nastao Mud factory?

Mud Factory je nastao krajem 2012. Godine u Vranju sa idejom da sviramo sludge/stoner metal pod uticajem bendova Crowbar, Down, Horn Of The Rhino. Itd. Medjutim, u tom trenutku smo se poznavali isključivo preko rada u drugim bendovima takođe dosta različitih Nismo zapravo znali šta može da nastane iz svega toga. Imali smo tu neku polaznu tačku ali se nismo ogranicavali, tako da smo vremenom otkrili da nam ipak leži malo temperamentniji, agresivniji zvuk. Zvuk po kome je danas Mud Factory prepoznatljiv.

Šta vas najviše inspiriše prilikom stvaranja muzike?

Uh, pa svašta može da nas inspiriše. Dobar bend, koncert, dobra atmosfera na probi. Međusobno se inspirišemo, i uglavnom je to samo rif. Dovoljno je da osetimo dobar rif I tu sve počinje. Slušamo zaista raznovrsnu muziku, ne ograničavamo sebe u tom pogledu, pa je tako I kad stvaramo.



Opšti je zaključak da je Mud Factory u osnovi metal ali koji pod pravac metala je nemoguće odrediti. Koji su bendovi uticali na stvaranje vašeg zvuka?

Moguće je odrediti pod pravac, ali ja u tome ne vidim poentu.Sviramo metal I to je to. Izdvojio bih par bendova koji su itekako uticali na nas. To su pre svega Lamb Of God, Machine Head, Pantera kao I Whitechapel, DevilDriver itd.

Veoma brzo se desio prvi EP I pobeda na zaječarskoj gitarijadi, koliko su te dve stvari imale uticaja na dalji rad benda?

Pa da, taj prvi EP smo snimili od novca dobijenog na Požarevačkoj Gitarijadi gde smo osvojili drugo mesto. Inače to nam je bila druga zajednička svirka ikada, koje da nije bilo verovatno ne bismo postigli kasniji uspeh na Gitarijadi u Zaječaru. Kada kažem uspeh mislim I na oficijelni video spot za pesmu Reason not to kill sa tog EPa. Sama pobeda nam je samo bila potvrda da je to što radimo dobro I da smo na pravom putu, jer je u tom trenutku bend bio aktivan svega par meseci, a svirka na Gitarijadi peta po redu. Preskočili smo par stepenika tom pobedom, od benda iz Vranja za koji niko ne zna do benda koji polako postaje prepoznatljiv u regionu. I nećemo se zaustaviti na tome.

Mud Factory je live bend. Svojom agresivnošću I direktnošću kupujete publiku. Ima li publike I kako ona reaguje na vas u vašem rodnom gradu?

Da, I trudimo se da što više putujemo I sviramo. U tome je poenta benda po mom mišljenju, dzabe ti odlični studijski snimci ako ne donosiš to dobro uživo. Od samog pocetka imamo sjajnu podršku kako u našem gradu tako I svuda gde smo dosad bili. I jako nam je drago zbog toga.

Šta Mud Factorz radi sad I koji su planovi za ovu godinu?

Ovu godinu smo počeli radno. U pančevačkom studiju 3x2 smo snimili 2 nove pesme I planiramo prvo zvanično izdanje kao I još jedan oficijelni video spot da isprati sve to kako dolikuje. Nakon toga naravno što više svirki. Poslednje što smo radili je bio Lyric video za pesmu Dig my own grave koji možete da ćujete na našem youtube kanalu (MudFactoryofficial). Dobili smo sjajne reakcije na ovaj singl I u inostranstvu zbog čega smo posebno zadovoljni.

Koje poruke bi uputili svojim slušaocima I čitaocima našeg magazine?

Pratite našu fejsbuk stranicu, očekuje vas dosta zanimljivih stvari u narednom periodu Vidimo se na nekoj od narednih svirki da vas isprašimo, južnjački. lml

Fotografija preuzeta sa facebook/a stranice benda



Dušam Mihajlović



Blues Rezervata (najava mini turneje i novog singla)



Ovde u blatu Zapadnog Balkana


Kruševački blues-rock trio Blues Rezervata ima novi singl, "Ovde u blatu Zapadnog Balkana", kojim najavljuje drugi studijski album, koji će se pojaviti na "Timebomb LDN Records" etiketi iz Londona na jesen. Singl se može poslušati na soundcloud kanalu izdavača:


U danima pred nama, bend očekuje mini turneja: 

Kraljevo, Klub rokenrola, 4.4.
Bor, diskoteka Teatar, 8.4.
Niš, klub Feedbeck, 9.4.
Kladovo, klub Fusion, 10.4 Blues Rezervata - Ovde U Blatu Zapadnog Balkana
soundcloud.com
Garage-blues-rock

U Kraljevu, grupa će nastupiti na humanitarnoj svirci za Vladimira Savića. Na ostale tri svirke, sastav je predgrupa izvanrednom američkom bluz-rok bendu (iz Filadelfije) John The Conqueror, koji je oba albuma izdao za Alive Naturalsound, kuću za koju su velikani The Black Keys izdali prvi album.

Fotografija preuzeta sa facebook-a stranice benda

недеља, 29. март 2015.

White rabbit band i Katabazija ( izveštaj sa svirke) Kruševac





Treći rođendan kluba Zamajac



Dvadeset osmog marta u Kruševcu u ulici Radomira Jakovljevića, je odrzana svirka bendova: White rabbit Band’a iz Beograda i Katabazija iz Kruševca.
Već danima u nizu me je golicala misao o ovom događaju, nošena, starom emocijom od pre dve godine kada je Katabazija svirala u Kruševačkom pozorištu, zatečena tadašnjom mistikom svojih pre svega drugara, osećala sam da ću se dobro i večeras provesti.

Photo by Neda Milisavljević

Na samom početku razmišljam kako će zvučati Katabazija bez Dušana Sredojevića, koji je zbog posla van Srbije, osećala sam u sebi onu emociju, koju su nam tada u Kruševačkom pozorištu preneli, tada je u tom projektu učestvovao Vladimir Panin. Danas je Katabazija dobila drugačiji oblik, onaj pravi sa članovima koji sviraju u mnogim drugim bendovima, pojavili su se u sastavu:  Saša Ognjanović, Ivan Marković, Zlatko Petković i Ljubiša Jovanović.
Zov vizantije kroz jako jedinstven zvuk se oseća u skoro svim njihovim pesmama, kao i veliki bunt, da pesnik nije mrtav. Neke pesme, nove, su me podsetile na uticaj Sarla Akrobate. Dopala mi se energija koju su preneli na publiku.


Hulahop

Samo goli muškarci
znaju pravu istinu! 
Mršavi su,
ali nepristojno mirišu
U hulahop,
podvezi me
U hulahop,
podvezi me
U hulahop,
podvezi me
U hulahop,
poljubi me
U hulahop


Katabazija, Mizar i Fancy Frogs 18 april Bozidarac
https://www.facebook.com/events/429564897203966/

Nakon Katabazije podijum za igru, zauzima Beogradski bend White Rabbit Bend iz Beograda. O ovom bendu znam preko nekih starijih drugara, koji su mi pričali o njima da su svirački jako uigrani bend.

 
Photo by Neda Milisavljević


Ovaj bend čini tročlana ekipa DRASKO 'DRAK' NIKODIJEVIĆ - bass guitar & vocalANDRIJA BABOVIĆ - guitar & vocalBORKO PETROVIĆ - drums
U glavi mi je odzvanjala moja večita prozivka, ajde sviraj više bre, jer je potrajala pauza između bendova, i to mi je jako zasmetalo, valjda zbog one eksplozije koju je Katabazija ostavila za sobom.
Opijeni dimom, bend nas uvodi u svoj dinamičan punk psihodelik metal svet.
Da, to je to, rekoh sebi dok sam bila u ulozi snimatelja, odličan bend, opravdali su moja očekivanja, energični, svirački su odlični.
Publika ih je dobro prihvatila.

Bila je ovo jedna dobra svirka, posećenost je bila na nivou kluba.
Pri pucanju interneta, nastavili smo da slušamo w.a.s.p. sisterse, ac/dc itd sa fleške i duboko u noć slavili treći rođendan kluba Zamajac. Hvala Lidiji i Ivanu!



Mary







петак, 27. март 2015.

White Rabbit BanD(Bg) i KatabazijA(Ks) (najava svirke) Krusevac



TREĆI ROĐENDAN KLUBA ZAMAJAC





Kruševački klub Zamajac će ove godine u subotu 28.03.2015.godine, proslaviti svoj treći rođendan.

Povodom toga u klubu će se odrzati svirka bendova,


White Rabbit Band iz Beograda

Katabazija iz Kruševca

Koncert počinje u 21 i 30h

ulaz je 200 dinara

Radomira Jakovljevića 45 Kruševac





Radovi na zvuku no.1 (najava svirke) Gornji Milanovac






Radovi na zvuku no.1

dizajn Mihailo Joksimovic


Prva svirka u organizaciji muzičkog studija "Radionica". 

U želji da promovišemo alternativne bendove, organizujemo prvu (nadamo se ne i poslednju) svirku na kojoj će nastupiti: Škank (ČA), Dingospo Dali (BG) i lokalni heroji Strah od Džeki Čena. 
DJ Ugly SS je zadužen za muziku pre i posle nastupa.
Ulaznica: 200 dinara
Kupovinom ulaznice podržavate muzičku scenu i stvarate uslove da se ovakve svirke ponove. 
Ponosni smo što sarađujemo sa organizacijom "GM Optimist" koja se pridružila organizovanju svirke. Zbog njihovog učešća koncert dobija angažovan karakter i ima veći značaj za lokalnu zajednicu. Trenutno se dogovaramo koja je najbolja akcija koju ćemo sprovesti u delo, o čemu ćemo obavestiti publiku naknadno.
Dugujemo veliku zahvalnos Kulturnom centru Gornjeg Milanovca bez čije tehničke podrške ovakva manifestacija ne bi bila moguća.
klub Modesty Blaze, subota 28 mart  pocetak 21h
Promo cena piva: 0.5l - 100 dinara

четвртак, 26. март 2015.

Dar za Valjevo od DA produkcije (izvestaj sa svirke)





Dar za Valjevo od DA produkcije 




Dvadeset i prvog marta u holu Centra za kulturu Valjevo održan je koncert na kojem su nastupili „Strah od Džeki Čena“ iz Gornjeg Milanovca, „Siempre Peligroso“ iz Šapca i „Taunšip rebelion“ („Township rebellion“) iz Valjeva. 

Kada sam došao, oduševio sam se prostorom namenjenom za svirku. Hol Centra za kulturu u Valjevu je savršen za ovakve manifestacije. I sama okolina, izlaz na reku i veliki plato pred Centrom je doprineo osećaju da rokenrol muzika i dalje ima značaja u jednom gradu. Ekipa iz DA Produkcije je obezbedila najbolje moguće uslove za koncert, od ozvučenja i opreme za bendove do pristupačne cene ulaznica i pića. Zato mi je bilo veliko iznenađenje što je odziv publike iz Valjeva bio tako mali. Možda je to do same veličine hola u koji komotno može da stane više od 200 ljudi, pa sve ispod toga izgleda kao da je prazno, ali je za nastup Straha od Džeki Čena bilo tek tridesetak ljudi. 
Ipak to nije bio problem za ovaj bend koji se predao muzici i sa uživanjem odsvirao svoju listu pesama. Otvorili su nastup sa pesmom „Brisel“, koja je trenutno u fazi postprodukcije i uskoro će se pojaviti kao njihov prvi singl. Za sve one koji su čuli demo snimak ove pesme bilo je očigledno koliko živo izvođenje bolje zvuči, a to je ono što je najvažnije za jedan bend. Svirka uživo je najjači dokaz da li neki bend vredi ili ne. Strah od Džeki Čena je zasigurno jedan od najboljih bendova uživo jer sviraju sa toliko energije i želje da publika biva ponesena. Mogli smo da zapazimo kako je svaki od članova benda pevao dok je svirao i to je siguran pokazatelj da uživaju u tome što rade i da uvek iznova doživljavaju svoje pesme. Branimir Lokner je u tekstu „3. BELGRADE DEMO FEST LIVE – Zagrevanje pred početak“, povodom njihovog nastupa u Dangubi pred novi Demo fest, okarakterisao ovaj bend „kao neku varijantu emo roka“, čime je pokazao ozbiljno nerazumevanje u žanrovskom određivanju, a i pogrešno tumačenje onoga što je esencija dobrog benda. Emo rok je odrednica koja sugeriše da je emotivnost u izrazu prenaglašena, što znači da skreće u patetiku i ima negativno značenje, što za ovaj bend nikako ne može da se kaže – ni po zvuku, ni po tekstovima pesama. Mogu samo da nagađam da li je Lokner značenje emocije u tekstovima ovog benda pogrešno shvatio ili je i to deo „personalnih promena“ (kako je nazvao proširivanje postave benda novim gitaristom). „Strah od Džeki Čena“ je svojim nastupom pokazao da su pravi rokenrol bend, dovoljno silovit i tvrd u zvuku da mogu da otvore koncert na kojem nastupaju još dva, po zvuku, mnogo žešća benda. 
Drugi bend je bio Siempre Peligroso. Tada sam prvi put čuo za njih i na prvo slušanje su me kupili svojim alternativnim stilom koji oscilira između težine i masnog zvuka kakav imaju „Daun“ („Down“) i „Pantera“ do dobrih i silovitih vožnji nalik na „Čejnse“ („Alice in Chains“). Iako je vokal bio nešto tiši od ostatka benda, pevač me je apsolutno oduševio rasponom glasa i bojom. Čini se da taj čovek može da otpeva apsolutno sve, i vrišteće visine i duboke, mračne basove. Pohvalno je i to što su im sve pesme na srpskom jeziku, što je inovativno za ovakav bend, jer ovaj zvuk jednostavno vuče autore da pišu tekstove na engleskom, pošto reči zvuče egzotičnije na stranom jeziku. U tome leži i izazov za njihove autorske pesme – izbor reči je presudan jer one u kombinaciji sa melodijom glasa i muzičkom linijom benda dobijaju svoje puno značenje. Takva je pesma „Strah“ u kojoj stihovi („Strah nosi me na sve strane“) zadobijaju drugačiji oblik i značenje uz zvuk koji ih prati. Međutim, u nekim pesmama, kao što je pesma „Reka“, značenje tekstova nije na nivou muzike baš zbog upotrebe opštih i iznošenih prideva i priloga („Kraj proklete reke/ misli mi lete/ pogled ka gradu tužno sumnju stvara). Kada sam posle svirke preslušavao njihov prvi album „Razor“, uvideo sam da zvuče bolje uživo, što je, kao i u slučaju Džeki Čena, potvrda da je to kvalitetan i zreo bend. O tome svedoči i njihov spot za pesmu „Laž“ gde se vidi da i u vizulenom izrazu grade određenu vrstu lične estetike i da imaju svoje mesto na muzičkoj sceni. 
Brojni Fanovi „Rejdža“ („Rage Against The Machine“) su ovacijama pozdravili početak nastupa vrlo popularnog tribjut benda „Taunšip rebelion“ iz Valjeva. Meni je ovo bio prvi put da ih čujem, a naslušao sam se pohvala o tome kako nastupaju i koliko su blizu svojih uzora. Možda su moja očekivanja bila prevelika pa sam zbog toga bio i previše kritičan na početku svirke. Činilo mi se da vokal u prvim pesmama nije mogao da se izbori sa visokim tonovima koji su mu izletali tokom pevanja i bilo ga je teško razumeti šta repuje. I zvuk gitare je bio problematičan, od boje do prepoznatljivih deonica. Ali već posle dve tri pesme, kada su se usvirali i osetili povratnu energiju oduševljene publike, opravdali su titulu najboljeg „Rejdž agenst d mašin“ tribjut benda. Bilo je neponovljivo gledati kako zajedno sa glumcem Nikolom Vujovićem, koji im se pridružio na bini, izvode „Bulet in d hed“ („Bulet in the head“). To je bila potvrda da su ovakvi koncerti vrlo važni za Valjevo, a i naše društvo uopšte, i da umetnici moraju međusobno da sarađuju, jer je sama Umetnost sve više na margini. Kao veliki fan „Rejdža“ smatram da je veliki izazov svirati njihove pesme jer je njihov zuvk toliko autentičan da je dovoljno da čujete dva tona gitare i da znate da je to Tom Morelo, a svaki stih Zaka de la Roše je poput dinamita. Zbog toga odajem priznanje ekipi iz Valjeva koja se odvažila da svira tu muziku ovde gde je politička i socijalna osvešćenost neophodna. 
Ovo je samo moja želja i razmišljanje: bilo bi interesantno čuti kako bi ova formacija zvučala da pravi autorske pesme. Bend sa takvom silom i oštrom lirikom je neophodan ovom društu i možda bi to bio dobar način da se razviju van okvira tribjut benda. 
DA produkcija je učinila veliku stvar za Valjevo, a i za samu muzičku scenu, okupivši ova tri benda. Srećom, već za april su najavili nove manifestacije i koncerte, a sudeći po dosadašnjem radu, biće sve bolje i bolje!


ANDREA KANE

уторак, 24. март 2015.

Proces (intervju)




"All you need is love"



Kako je SKA zvuk došao do Niša te 95-te? Koji su bendovi uticali na stvaranje vašeg zvuka?

Dok je Zikica Simic neke 1996 pustao na Studiju B Mighty mighty bosstones i pričao o nekom novom zvuku, naš prijatelj Ivko je iz Brazila doneo neke kasete na kojima je bilo i ska zvuka. Ostalo je istorija.

Veza između naziva benda i Franca Kafke je očigledna. Kako je ipak došlo do ideje da bend nosi naziv ,,Proces,, ?

Čitava zamisao je nastala kao kritika tadanšjeg sistema što se vremenenom izgubilo, mada mogli smo da se zovemo i Komunizmom protiv kiča, to je bila alternativa.

Da li ona još uvek šeta Dušanovom ulicom?

Taj odgovor ćeš morati da potraziš na drugom mestu i da upitaš Peru Perasevića i Dejana Karalića, ljude koji su pisali tu pesmu mnogo pre, dok su u Nišu svirali Kontra ritam i Mup Monopol, i kada se ulica Dušanova zatvarala zbog koncerata koji su se odrzavali na raskrsnici kod Image kafica, Neki to sigurno pamte.

Čini se da je SKA poslednjih godina zaziveo. Kako vi danas vidite domaću SKA scenu?

Nikad kao scenu, uvek kao poteze pojedinca da učine lepšim trenutak u kome zive sebi a i drugima.

Teško da postoji neka pesma vašeg benda koja nije ušla u uvo svakome ko je sluša. Koje su vaše pesme vama omiljene?

Pošto zaista dugo i polako radimo nove pesme, svaka nova pesma koja zazivi među ljudima nam je draga.

Koje bendove privatno slušate?

Svi u bendu slušamo različitu muziku, brass je uvek u jazz fazonu, a mi ostali smo od Kerbera do Stentora, a nekad i šire od toga. 

Srećan rođendan. Gde će i kada ,,Proces,, slaviti svoj dvadeseti rodjendan? Da li će biti torte i specijalnih gostiju?

Rodjendan cemo proslaviti u Nišu u klubu Feedback, za sada još nećemo otkriti datum i pojedinosti koncerta. Još razmisljamo o kojoj torti. J

Šta možemo u buduće da očekujemo od vas?

Dobro raspolozenje i dobru muziku.

Koju poruku ,,Proces,, šalje svojim slušaocima i čitaocima našeg magazina?

Istu poruku koju je poslao i John Lenon, All you need is love.


Fotografija preuzeta sa facebook-a stranice benda

Dušan Mihajlović

понедељак, 23. март 2015.

Punk As a Way Of Life (izvestaj)



Pank kao način života, pank kao život



Svi znamo za Jagodinu, čak i ako nismo bili, barem na pet minuta, ozračeni njihovim lokalnim televizijskim programom. Taj grad se čini kao neko utopijsko mesto, rajsko ostrvo u kojem se srećno živi dok ostatak države tone. Pa šta radi pank u Jagodini?
Razmišljao sam o tome na putu do tamo; u autobusu sa „Brushaltersima“, „Koalicionim sporazumom“ i fanovima ova dva benda. Priznajem da sam više navijao za Brushalterse, ali sam se pravdao profesionalnim pozivom objektivnog muzičkog kritičara i sedeo sam u sredini autobusa, tako da su flaše alkohola sa kraja na kraj busa putovale preko mene. Vožnja iz Gornjeg Milanovca do Jagodine se odužila brojnim pauzama, ali već tada se osećala ogromna želja za svirkom, i publike i muzičara, koji su ceo ovaj put doživeli kao dobru ekskurziju i povod za druženje.
Klub „Feniks“, u kojem je organizovana svirka, je zapravo podrum neke velike kuće sa gvozdenom ogradom. Neonska rasveta, goli zidovi, pločice, podeljene prostorije, dva stuba ispred bine – to je bila scenografija za prvi muzički festival Pank kao način života („Punk as way of life”). Nažalost i oprema za muzičare je bila u tonu sa izgledom lokala, što je dovodi u pitanje cenu ulaznice od 300 dinara, koja nije velika kada se uzme u obzir broj bendova, ali sigurno se odrazila na slabu posećenost. Da nije bilo Milanovčana, prvi nastupi bi prošli skoro bez publike.
Hit baj pejn („Hit by pain“) nije nastupao, tako da je prvi bend bio „Ž-Bunt“ iz Paraćina. Tim momcima treba odati priznanje jer su došli sami, bez pratnje svoje publike, a uspeli su da prenesu energiju na slušaoce, dovoljno da podstaknu šutke i skakanje. I sigurno im nije bilo lako da to urade jer je zvuk bio užasan, vokal se često gubio u zvuku instrumenata, ali je uprkos svemu tome to bila dobra svirka, dovoljno dobra da upamtim ime tog benda koji nikada pre toga nisam čuo. Napravili su odlično otvaranje za naredne bendove.
Sledeći su bili Brushaltersi (The Brushalters) iz Gornjeg Milanovca. O kvalitetu jednog benda dosta svedoči i publika koja ga prati, tako da je dobra atmosfera bila očekivana sa obzirom na to da je sa njima i „Koalicionim sporazumom“ došlo još trideset ljudi. I dok su pojačala pištala, dim mašina je radila punom parom, tako da u jednom trenutku niste mogli da vidite ko je sve na bini, samo se čuo suv pank zvuk. I svakako to nije bila njihova najbolja svirka, ali je bio njihov najbolji nastup, jedan od onih nastupa koji se prepričavaju: kako je frontmen Dobriša pričao vic koji niko nije razumeo, jer je mrmljao u ionako slab mikrofon, dok se u pozadini gitarista besomučno doštimavao. Ipak, i pored svih nedostataka, dobru svirku čini energija u vazduhu, taj osećaj da se prisustvuje nečemu neponovljivom, trenutku koji digitalni zapis nikada ne može da prenese. Takvo je bilo izvođenje pesme „Ne želim da znam“ uz koju je publika igrala, a pogotovo pesme „Dvorište“. Za tu pesmu im se pridružio frontmen neaktivnog benda „Promašena investicija“, čija je ova pesma u originalnom izvođenju. Kada sam video koliko ljudi zna svaki stih te pesme, shvatio sam da je taj bend imao mnogo veći uticaj nego što bi se očekivalo od jednog lokalnog pank benda. Tokom izvođenja ove pesme činilo se, kroz dim, da na bini ima više ljudi nego u publici, pošto su svi želeli da otpevaju refren u mikrofon. Želja im je bila ispunjena uz pesmu „Žurka“, poslednju stvar od Brushaltersa za to veče, koju su više otpevali basista benda i publika nego pevač. A žurka je tek počinjala
.„Koalicioni sporazum“ je nastao kao milanovački deo stare „Trule koalicije“, na čelu sa Skakijem, pevačem i tekstopiscem, i novom postavom. Tu podelu i ponovo formiranje benda su pratila prepucavanja i prozivke na „Fejsbuku“, što je bilo primerenije nekim srednjoškolkama nego matorim pankerima. To je glavni razlog zbog kojeg nisam simpater ovog benda. Međutim, njihov nastup te večeri je oduvao. Onakva svirka vredi svakog dinara i organizatori su, ako ni zbog čega drugog, mogli da opravdaju cenu ulaznice neponovljivim nastupom Koalicionog sporazuma. Bili su toliko dobro usvirani da se činilo da sviraju na nekoj drugoj opremi, ništa od tehničkih problema nije moglo da zaustavi autentični zvuk kojim su obarali ljude. Publika se na njihovom nastupu uvećala, šutke su bile žešće, svi su se oslobodili i prepustili odličnoj pank svirci. Ono što me je posebno oduševilo je iskrenost sa kojom su svirali. Videlo se da to nije tezga u nekom gradu, tezga na koju su došli da odrade svoje, već su se istinski zabavljali, uživali su u tome što sviraju. To se moglo videti na njihovim licima, pogotovo u komunikaciji sa publikom. Jaka emocija je sigurno bila prisutna i zbog samog trenutka za bend: to je bila poslednja svirka za novog basistu Dušana Reljića. Na pola svirke on se oprostio od benda, a njegovu ulogu je preuzeo stari basista „Trule koalicije“, Ceja. To je svakako neponovljiv trenutak za jedan koncert – prisustvovali smo uživo, (i u bukvalnom smislu!), smeni članova benda.
Skaki je neke numere najavljivao kratkom pričom o tome kako je nastala ili bi rekao neki svoj autentični komentar što je davalo dubinu samoj pesmi. Takve je bila pesma „Smrt“ koja je zbog Skakijevog uvoda imala pravi pankerski ton i stav – smrt je prisutna, ali to nije razlog da se ne peva na svirci u Jagodini, u podrumu neke kuće. Oduševila me je i pesma „Zašto ubijaju pse“ koja ima primetnu repeticiju refrena i tog pitanja u njemu. Na snimku toliko ponavljanje izgubi smisao, ali na koncertu, kada ljudi uzvikuju to pitanje, cela stvar zadobija neku drugu dimenziju, mnogo veće značenje. Ono što mi se generalno sviđa kod Koalicionog sporazuma je angažovanost njihovih pesama. Tekstovi su britki i nisu izgubili na svom značenju, već naprotiv – neke pesme se preoblikuju i dobijaju nova tumačenja u skladu sa trenutkom. Meni lično je najbliža pesma „Američki san“ koja u današnjem vremenu masovnih migracija ima tragičnu notu u onom ponavljaju „Amerika nije san, Amerika nije san“. Takođe pesme „Deca komunizma“ i “Vrsta” su se preoblikovale od onog trenutka kada su nastale do danas. Zbog velikog značaja vremenskog i istorijskog konteksta u kojem se nešto peva, jako je važno za ovaj bend da napravi odabir među takvim pesmama. Mislim da ne bi trebalo da uživo sviraju „Zašto me mrziš što volim Šešelja“ jer se značenjski kontekst toliko promenio da ona više ne može ni da se tumači kao ironija. Posle svih dešavanja i same ličnosti tog čoveka i onoga što on znači u ovom svetu, druge političke pesme gube na značaju. Biti angažovan u muzici je vrlo zahtevno i ne može se tako olako žonglirati sa nacionalizmom, antikapitalizmom, komunizmom i svim onim što se provlači kroz Skakijeve tekstove.
Koalicioni sporazum je na nastupu u Jagodini dokazao da su oni pravi bend, a ne ogranak nekog starog imena. I svakako da bi ovaj sastav dobio svoju istoriju i ime, presudno je da naprave nove pesme i da nastave sa autorskim radom, jer imaju odličnu postavu.


Posle njih su nastupili lokalni heroji „Etiopia“. Od starije ekipe sam čuo da je to sastav sa dvadesetogodišnjom tradicijom. Samo ta činjenica zavređuje ogromno poštovanje, jer baviti se dvadeset godina muzikom u Srbiji znači biti posvećenik i istinski ljubitelj te umetnosti. Pogotovo kada imamo u vidu da na „Jutjubu“ postoji samo jedna njihova pesma, koja je potpuno drugačija od onoga što su svirali na koncertu. Bilo mi je drago kad sam primetio da se i publika iz Jagodine mnogo više aktivirala prilikom njihovog nastupa. Ja sam već bio ivici snage, pušio sam poslednje cigarete oslonjen na zid, ali sam istinski uživao u svirci tih matoraca koji su prašili sa stilom. Šteta je što nemaju više snimaka na internetu, jer neke od tih pesama su mi se urezale u (maglovito) sećanje i voleo bih da ih čujem opet.


Posle Etiopije, svirali su Ddred (Thedredd) koje nažalost nisam uspeo da ispratim. Morao sam da iskoristim priliku i da se uvalim u kola komšiji koji je poslom bio u Jagodini i samo je svratio na kratko. Pokušavao sam da zaspim na zadnjem sedištu dok mi je glava zujala od panka. Nije baš profesionalno sa moje strane što nisam ostao do kraja svirke, a ipak sam napisao tekst o tom festivalu. Ovim putem se izvinjavam bendu Ddred, ali imajte razumevanja, ja sam ipak čovek od pera, (dakle pička), a pank je za one što dobro podnose piće, za one što ostaju do kraja, za one što žive punim plućima.




 ANDREA KANE



субота, 21. март 2015.

La Strada (predstavljanje)





La strada–La strada (1987)



fotografija preuzeta sa facebook-a benda

Već od pesme „Mlad i radostan“, prve pesme na prvom i jedinom albumu novosadskog benda La strada, obuzima me atmosfera i osećanje koje izaziva spoj Tišminog glasa i muzike. Mislim da je ovo pravi album za ove prevrtljive zimske dane. Sećam se kako sam ga preslušavao šetajući po gradu, tonuo sam u melodiju i reči i ubrzo sam i sâm bio radostan što sam mlad i usamljen na ulici. Grad je postao scenografija za muziku. Tada nisam čitao Tišmu, pa mi je bilo još lakše da se poistovetim sa njegovim glasom, tim lirskim subjektom koji kaže kako je mlad i radostan mada se ništa ne dešava.

miris ruža i snega

u vazduhu kasni decembar

pred dragstorom sam stajao sam

i uveče i celu noć sam

Tek kada sam nekoliko puta preslušao ceo album i predao mu se u potpunosti, shvatio sam veličinu ove numere. La strada je zasigurno konceptualni album, što se naslućuje i činjenicom da je ime albuma i benda identično. To znači da su sve pesme na neki način povezane i da zajedno daju pun smisao, iako i svaka pojedinačno ima svoje značenje i ogromnu vrednost. Mislim da je u ovom slučaju presudna lirika Slobodana Tišme koja tematsko-motivski prožima svih sedam kompozicija. Slušano iz te perspektive, pesma „Mlad i radostan“, stvar koja otvara album postaje programska pesma koja objašnjava čitavu perspektivu subjekta koji peva. U prvi plan izlazi ta samoća, usamljenost junaka koji posmatra svet sa radošću iako „realnih“ razloga za to nema; on ističe da je njegova opijenost druge prirode, a ne rezultat pića ili otrova. On je „čist“. Njegove reči slave tu samoću, ali muzika i uvodni gitarski rif daju na težini i ta težina prija, ali svakako nije radost, ona raspevana lakoća koju radost podrazumeva. Ovo je neka druga vrsta radosti koja je jako povezana sa samoćom, melanholija u kojoj se uživa.

ja sam tako radostan

bez ikakvog razloga

ja sam tako pijan

bez ikakvih otrova

U sledećoj pesmi, „Došla su tako neka vremena“, ta ideja je još naglašenija refreničnim ponavlja da je sam, „na svetu sam“. Promena se nalazi u tome što sada postoji i obraćanje nekom drugom licu, nekom Ti koje se takođe karakteriše samoćom. Time se postavlja jednakost između onog koji peva i onog kojem se glas obraća. Kada se jednom te pesme uvuku u glavu i preplave sve druge misli, slušalac se poistoveti sa lirskim subjektom – onda je moj glas ono Ja koje kaže da je samo na svetu, a svi drugi oko mene su isto tako sami, tako mi ono Ti postaje bliskije. Ovaj efekat u pesmi postiže se ponaljanjem u dve odvojene strofe, koje se razlikuju samo variranjem u obraćanju:

ne brinem ništa slušam sad ne brini ništa slušaj sad 

ne brinem ništa ovog jutra ne brini ništa ovog jutra

jer ja sam sam jer ti si sam

jer ti si sam jer ja sam sam

jer ja sam sam na svetu sam jer ti si sam, na svetu sam

Iskustvo samoće tako postaje zajedničko, a odnos između prvog i drugog lica se gubi, jer njihovo postojanje i ponašanje se izjednačava, pa tako stih „i želiš samo ono čega nema“, može da se pripiše i prvom licu, odnosno glasu koji peva, što je važno mesto jer može da posluži u razumevanju ostalih pesama.

„Neautentični sneg“ je svakako pesma koja objašnjava ovu zimu – ovaj reciklirani sneg koji se pretvara u vodu i blato. Kada se setim onih zima iz detinjstva i smetova koji su se činili kao planine, koliko smo se samo radovali toj belini, za današnje padavine mogu samo da kažem da su neautentične. U ovoj pesmi se javlja i ženski vokal koji je motivisan time što se u pesmi govori o devojkama pod snegom/devojkama u vrtu. Za razliku od prethodne pesme u kojoj je samo popunjavao melodiju, ovde ženski vokal prati muški i pesma tako dobija drugu dimenziju, zvuči prilično psihodelično zbog kontrasta sa Tišminim dubokim glasom. Tematski je pesma povezana sa ostalim zbog te zime, ali je ono o čemu se govori znatno nadrealnije u odnosu na prve dve pesme, što naslućuje dubinu sadržaja koja se otkriva tek na kraju albuma.

„Pesak i sunce“ je pesma koja potpuno obara svu logiku i sve kalupe i etikete kojima sam mogao sebi da objasnim ovaj album. Čvrst gitarski rif uz ritam sekciju vuče početak pesme dok klavijatura naglašava završetke stihova, a onda se na polovini pesme gubi gitara da bi klavijatura bojila atmosferu i opet se javlja taj osećaj začudnosti. Ta distorzirana gitara i njen uticaj se najviše vidi u ovoj pesmi, kako njenim prisustvom u prelazima i završetku pesme, tako i u njenom odsustvu kada njen prigušeni zvuk pravi drugačiju emociju. Slike koje se obrazuju rečima u osnovi i nisu tako fantastične ali u sadejstvu sa muzikom su nekako zastrašujuće, pogotovo uz način na koji Tišma uzvikuje u refrenu „doći će taj dan kad ću moći reći zbogom svim svojim zabludama“. Ta mračna atmosfera se razbija tek kada zapeva „pesak i sunce“, kao da je to jedina slika naspram onih koje izazivaju osećaj teskobe.

u senci krošnje stojim

razmišljam o tipu koji

peva na teveu, peva na teveu

ali to i nije nešto

on u stvari ne postoji, on u stvari ne postoji

Prostor u ovoj pesmi se smenjuje sa svakom strofom. Pripovedač nas vodi kroz pustinju, tamo gde su pesak i sunce, onda priziva sliku visoke trave u kojoj leži, a u refrenu prikazuje prostor sobe. U drugoj strofi kaže da tip na teveu ne postoji, možda zbog toga što je vezan za medij televizije, iako i sav drugi prostor koji se navodi izgleda podjednako nerealno. Čini mi se da odraz posledih stihova navedene strofe postoje i u jednoj pesmi beogradskog benda Dingospo Dali, „Možda on i ne postoji“. Namerno ili ne, u njoj se na sličan način naglašavaju stihovi i izaziva se isti osećaj.

A onda, kada stignete do pete numere, poletni, čist zvuk gitare vas iznenadi. „Okean“ je svakako „najveselija“ pesma na ovom albumu. Pišem to sa navodnicima, jer je jasno da je osećaj radosti na ovom albumu drugačiji od onog na koji smo navikli i koji se očekuje. U prvim stihovima glas peva kako je njegova mladost i hrabrost komedija, predstava. Ova pesma je jako važna na planu teksta jer se u njoj vidi ono što će Tišma razvijati u svojoj poeziji:

okean pun je reči, pun je mačeva

okean je biti tužan iza sutona

okean pun je reči, pun je šapata

grad je tih i tužan iza sutona

Ova pesma je primer kako poezija može dobro da funkcioniše u muzici. Okean i grad, reči i mačevi se posmatraju paralelno, kao nešto slično, sa zajedničkim svojstvima. I dovoljno je zamisliti bukvalnu sliku takvog okeana, punog reči/mačeva, pa da to bude sasvim dovoljno da uvidimo pred kakvim neverovatnim primerom muzičke umetnosti se nalazimo. Možda je to samo do mene, ali sam uveren da se u prvom stihu čuje: okean pun je reči, pun je mačeva(l). Možda mi se čini zbog oduženog vokala a, ali u svakom slučaju, značenje bi tako bilo samo pojačano: okean je pun reči, pun je mačeva val. Motiv vode je inače na ovom albumu jako prisutan, u ovoj pesmi i pogotovo u narednim.

Posle pesme „Okean“ sledi pesma „Plavi tonik“, koja je u velikom kontrastu sa prethodnom numerom. Ovu pesmu sam prvi put našao čitajući neki Vranjkovićev intervju u kojem on govori o pesmama koje su uticale na njega; istakao je Plavi tonik kao jednu od tih. Mračna atmosfera je pojačana, motiv vode postaje dominantan, slike na početku su asocijativne i njihov spoj izaziva zbunjenost. Novina je u tome što se javlja motiv sna koji bi mogao da objasni i objedini glavne motive (samoća, voda) iz prethodnih pesama:

ja sam sâm, sâm u moru sna

U ovoj pesmi postoji deo koji me je potpuno oduševio svojom zvučnošću, korišćenjem frikativa i nagomilavanjem suglasnika s, toliko da to stvara iluziju talasa; isti osećaj izaziva i naglašavanje vokala a u završetku stihova:

plivač sam na pustom moru što se bori s talasima

ovu noć bez obala

svud je voda bez svetlosti u koju sam sav potono

Još jedno važno mesto je pominjanje Meseca, po prvi put na celom albumu. Glas kaže kako nema Meseca, a oko njega je crna voda, prazan je svod, kao što je prazno i dno. On je u praznini. Ova pesma je najpoetičnija u tom smislu što se sve ostale tekstualno spajaju u njoj, jer je poslednja kompozicija „Mama Luna“ u kojoj motiv Meseca/Lune postaje dominantan. Ako imamo u obziru činjenicu da se prethodni Tišmin bend, u kojem su svirali neki od članova La strade, zvao Luna, taj motiv dobija još veći značaj. U muzičkom pogledu klavijatura ima prevagu i njena boja doprinosi tom osećaju sna, zvuči potpuno filmski, tako da slike koje se obrazuju rečima postaju življe.

Kada sam dopuzao do poslednje pesme, izgubljen i potpuno oduševljen svim onim što sam čuo do tada, „Mama Luna“ mi je dokazala da je ovaj album nešto najvrednije što imamo u našoj muzici i da bi ga trebalo spakovati i poslati u svemir kako bismo obezedili svoje mesto u mogućem intergalaktičkom životu. Takav završetak albuma… U ovoj pesmi kao da dolazi do tog oproštaja koji je pominjan u pesmi „Pesak i sunce“, „laki hod za zbogom“, čini se da dolazi do izlaska iz sna, sve se podiže. Grad sa početka albuma gubi svoj jedinstveni identitet, postaje „bilo koji grad“ i time značenje ovih pesama, prave poezije, beskonačno širi na sve urbane sredine. Opisan je kontrastom svetla.

Bilo gde i kada

bilo koji grad

svetlo-tamni grad

Atmosfera koja je pratila ceo album sada je svedena na najvažnije činioce, svaki instrument ima svoju važnu ulogu, bas linija potpuno zaokuplja, a onda ono uzvikivanje na kraju, neka vrsta prizivanja Lune, ali ne u direktnom obraćanju, već u ponavljanju te reči koja postaje magijska. Variranje njene zvučnosti muškim i ženskim glasom – to je prava fatanca! I sama pesma, kao i čitav album, završavaju se tim rečima, polako se stišavaju i nestaju. Ostao sam potpuno zatečen takvim spektakularnim krajem.

Razmišljao sam i o vezi između Felinijevog filma i ovog albuma i ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da postoje, ali mi je bio sličan osećaj, ta atmosfera grada u mraku, teskoba, kao i sam završetak filma u kojem junak ostaje suočen sa svojom samoćom, pijan, na plaži, u mraku, dok talasi zapljuskuju obalu… Možda je taj uticaj italijanskog neorealizma u filmu ostavio najveći trag na minimalističkom izgledu albuma u kojem dominantu imaju odnosi svetlog i tamnog.

Ova ploča je snimljena osamdeset i šeste, u studiju 1 novosadskog radija, sledeće godine je puštena u prodaju u svega pet stotina primeraka. Kopao sam po netu – na Kupindu je neko prodaje za 14.000 dinara uz opis da je raritet. I stvarno, slažem se, ovaj bend je svakako jedinstven slučaj u našoj kulturi, pogotovo kada ga posmatrate u širem kontekstu naše muzike tih godina. Tišma je pre toga snimio jedini album sa bendom Luna – „Nestvarne stvari“, a La strada je nastala posle raspada Lune i prvu svirku su imali kao predgrupa Električnog orgazma. Članovi ovog benda su kasnije svirali u Obojenom programu, u bendu Boue, Firči je svirao sa EKV-om posle Lune…

Novi Sad je ovim bendom dobio još jedan orden za doprinos avangradnoj struji naše muzičke scene. Publika je dobila jedan sadržajan album koji daje dovoljno materijala za preslušavanje i traženje. Svaki slušalac u „La stradi“ može da nađe duboku muziku u koju će da uroni i da bez prestanka ponire u njene slojeve, onoliko koliko ima daha i snage.


Andrea Kane

четвртак, 19. март 2015.

Fucktor 02 (intervju)

Domove omladine vratiti omladini


Kako je izgledala muzička scena u Kruševcu u vreme kada su oni počinjali sa radom? Koja su to bila kultna mesta gde se izlazilo i sviralo, ali i ko su bili njihovi idoli, razgovarali smo sa Vanjom Davidovićem gitaristom sastava Fucktor 02 pre nastupa u Kruševcu održanog 14. februara.  Ovu priliku iskoristili smo da sa Vanjom porazgovaramo i o Udruženju rock umetnika Kruševac, dok smo se dotakli i teme lokalnih ustanova u kulturi i pitanja zašto ne rade ono što je u opisu njihovog posla?

Iako je već prošlo puno  vremena od trenutka kada ste krenuli sa radom, a kako je pre Fucktora bilo i nekih drugih bendova koji su se kasnije nadovezali na ovu priču, ipak zanima me kako je to, sada sa ove distance, izgledalo u tom periodu? Zašto ste se vi u tom periodu okupili i odlučili da svirate?

Vanja: Sve je krenulo od ideje o akustičnom bendu, Ljuba i ja smo napravili bend Son’s of Inkvisition. Odatle je posle izrasla Inkvizicija, ustvari prvo je doživotno bolovanje bilo,  Ana Marković, Đura, Ljuba i Miljan Grozdanić. Nekih godinu i po dana smo radili, čak smo snimili i neke demo snimke u Nišu. Posle toga je došlo do razlaza čisto idejno, ništa ovako. I dan danas smo prijatelji, da neko ne pomisli da je nešto drugo bilo u pitanju. Onda Ljuba i ja ponovo pokrećemo Inkviziciju, upoznajemo Sijuksa, koji ulazi u bend i Tadić Dimtrije Giša. Mi smo imali sasvim druge idole u odnosu na omladinu danas. Nama su ti neki muzičari i ta neka scena bili vrlo, vrlo interesantni i hteli smo da se ponašamo kao oni. Nikada nismo imali neke porive da sanjamo sad da postanemo neke zvezde da bismo imali novac, neke vile, neka čuda, nego sama ta scena nam je bila interesantna. Maštali  smo o tim turnejama, o tom autobusu, žurkama posle toga, želeli smo taj neki život da doživimo i mislim da smo bili spremni i što se tiče energije i kreativno. Međutim, situacija u zemlji početkom devedesetih je počela strašno da se zakuvava, tako da mi bukvalno nismo izlazili iz nekih lokalnih varijanti, ali svirali smo u Domu omladine non stop. Sam Fucktor kao Fucktor dolazi do nekog zaokreta  94. godine. Pod uticajem Seattle scene i tog nekog zvuka prestajemo da sviramo heavy metal i krećemo da istražujemo neke druge vode i ulazimo u studio tad. Kruševac je imao tad studio ABC kod Vlade MIlutinovića i Jovan Petrović je radio produkciju tog prvog albuma Fucktora.

 Kuda plovi ovaj brod?

Vanja: Da, Kuda plovi ovaj brod, koji je izašao za Take It Or Leave It. Mi smo tu bukvalno u studiju promenili naziv iz Inkvizicija u Fucktor 02, koji znači, u nekom slengu Torov čekić. Ovo Fuck neću da prevodim, a ovo 02 je sasvim prilepljeno slučajno ili namerno više se i ne sećam. To je tada značilo ime nekog kompijuterskog virusa, koji ulazi u sistem i ruši sistem. Tada smo upoznali našeg sadašnjeg tekstopisca  Tomislava Mihajlovića Tonija.

Onda je to možda bila neka ideja da iznutra srušite sistem?

Vanja: Pa ne bukvalno buldožerom da ga srušimo, nego jednostavno rock n roll je muzika sa porukom. Od početka smo bili svesni toga kakvu moć mi imamo, da preko tekstova i emocije pokažemo publici i ljudima koji vole da slušaju našu muziku da postoji i drugi način. Da im ukažemo na te greške u sistemu i da ih pridobijemo na našu stranu radi njihovog duhovonog ozdravljenja i zdravog razmišljanja za budućnost. To je bila neka naša vodilja.

Ono što je intresantno kod tekstova koji su nastajali još devedestih, a to ste negde već pominjali, je da su isti aktuelni i danas?

Vanja: Da se ne ponavljama sad, ali menjaju se vlasti, menjaju se vlade, ali su u principu svi ti ljudi isti. Ovi koji sad dolaze su deca od onih koji su bili osamdesetih, sedamdesetih godina. Znači sve je to neverovatno povezano. Mnogo je sve ispolitizovano, mnogo je bola, pljačke i muka naneto narodu. Pokušavamo da na neki način probudimo svest. Mnogo nam loše sada ide, mnogo nam je lakše bilo devedesetih godina svirati rock n roll muziku. Bilo je mnogo više mesta za sviranje. Bilo je mnogo više mladih ljudi koji su želeli to da čuju. Današnjoj omladini se plasira, kako to da kažem, mešaju se babe i žabe. Ima mnogo tih reality-a , takmičenja zvezda, zvezdica, gde se apsolutno meša pop kultura sa folk kulturom. Gde se ne plasira čak ni ta naša tradicionalna folk kultura, nego zvuk sa nekim toliko bolesnim tekstovima. Ljudi uopšte ne znaju razliku između te pop i folk muzike . A rock muzika je muzika sa porukom i nosi neki bunt. Smatram da je zdravo, i moji roditelji i roditelji mojih roditelja i ja tako vaspitavam decu, da u tim nekim godinama adolescentnim  mora da postoji bunt.

U smislu da je to normalan deo odrastanja?

Vanja: Normalan deo odrastanja je da imaš neki bunt i da imaš neko svoje mišljenje i da rušiš neke barikade i perdrasude. To ovoj deci danas fali. To sam shvatio po mojoj deci, a imam troje dece različitih dobi i gledam kako oni razmišljaju. Ne kažem da to nije zdravo, ali jednostavno sav taj neki bunt oni to plasiraju preko interneta  i sve ostaje samo tu. Dok, mi kada smo bili mladi nismo imali ni mobilne telefone, dogovorimo se večeras da se sutra  nalazimo u šest popodne i sutra se nalazimo tad. Nema ono da se zivkamo dvesta puta, jesi ustao, šta si obuko, jednostavno pojavimo se u šest i krenemo tamo gde nas noć odvede . Da li ćemo u Portu, ili ćemo na Bagdalu sa gitarima .


Foto by Aleksandar Ristić
Kada se već  vraćamo u to neke vreme od ranije, koja su to kultna mesta u kojima ste provodili svoje slobodno  vreme i gde se to sve sviralo tada, kada je Kruševac u pitanju?

Vanja: Kada je Kruševac bio centar rock n roll-a u Srbiji? Meni je žao što nije tadašnja vlast to osetila i uložila neki novac  u sve to, onda ne bi sve bilo u beogradu. Nisu oni imali tu dušu za rock n roll. Osim tih nekih skupljanja u gimnazijskom parku čuvenom koji je na žalost razvaljen zbog ulice, bio je tu Dom  omladine koji je danas na žalost šalter vodovoda i promenio je ime koje ja neću ni da pominjem. Ja znam za Dom omladine i to treba da pripadne omladini, a ne da se prave klubovi  koji će služiti ne znam ni ja kojim strukturama vlasti. Gde će oni držati neke večeri poezije i nešto da trtljaju za svoje članove bez ikakvog razmišljanja o budućnosti, kulture pop, rock čak i bilo koje druge vrste kulture. Tu je bila standardno Porta i Bagdala. Recimo tradicionalni prvomajski uranci gde su postojali rock n roll bendovi koji su svirali. Negde 86, 87. godine u glavnom centru, na glavnom terenu je bina posatavljana ujutru u sedam sati gde su svirali rock bendovi, recimo Jova Petrović koji je svirao u Maskama (Doktora Jobeca), sad svira u Kristalima. Onda je tu bio Marinko glumac koji je imao svoj bend. Znači Kruševac je imao tih osamdesetih godina bendove. Uglavnom je to bilo u tim nekim lokalnim okvirima, ali bilo je vrlo kvalitetno. Jednostavno mi smo imali na koga da se ugledamo. Današnja omladina, da li oni misle da ne mogu da se ugledaju na nas, ja ne znam, niti smo neke ubice, niti narkomani, sasvim smo obični ljudi. Bolje nego da se ugledaš na neke ljude koji prave veštačke ožiljke na glavi, prave neke smešne frizure,izgledaju kao neki petlići. Stvarno mi nije jasno,čak nije to ni punk moda, ni heavy metal, jednostavno ne razumem. Ja sam se sedamdesetih godina nosio cokule, tesne farmerice i majicu metalike, ja sam tako išao i u školu, a takav sam bio i u gradu. A oni se za vikend oblače tako i koriste te  color šampone, a u nedelju uveče se pere kosa i sutra vade pirsinge i onda idu normalno u školu. Znači budi ono što jesi u tom periodu. Očuvaj neko svoje dostojanstvo, neki svoj individualizam, po čemu će ljudi da te poznaju . I ono što je bitno, Kruševac je tad imao, taj Pionirksi park. I dan danаs postoji Dom Abrašević, mi smo recimo tu vežbali. Mi smo od Doma omladine tadašnjeg dobili ključeve i zgradu na upotrebu. Mogu slobodno da kažem da su tu u tom periodu nastale kultne stvari za grad. Tu je nastao album Fucktora 02, tu je nastao album benda Maske Doktora Jobeca, tu je nastala i kultna predstava koju je radio Jovan sa Bracom i sa ekipom “Brehta”. Tu se radilo, tu se sviralo, tu su dolazili mladi ljudi da gledaju, mi smo na probi imali po pedeset do sedamdeset ljudi?

To je bilo kao mala svirka?

Vanja: Kao mala svirka, svaka proba je bila kao mali koncert , gde smo mi imali odmah taj neki odnos sa publikom  i feedback da li to valja ili ne valja. Eto to su ta neka mesta, taj Pionirski park , standardno Porta, Kosturnica, Gimnazijski park za koji me duša boli. Šta da radim, neko je mislio da tu treba da prođe ulica. Potpuno apsurdno i bez veze.

 A dobro, dosta toga je ovde apsurdno.

Vanja: Dosta toga, u principu kako su godine prolazile tako smo i mi stasavali, što se tiče muzike.Nismo mi sad neki virtouzi, da se odmah razumemo, niko od nas nije školovan , ne poznaje note. Sve što radimo, radimo po sluhu, iz nekog iskustva. Ali, kako idu godine, tako se radi malo ozbiljnije, bez obzira što je to neki malo jači amaterski rad, jer svako od nas ima neki drugi posao i porodice. Glupo je da mi sa svojih četrdeset godina, koliki nam je prosek, dobro Aleksa nam je mlađi on ima dvadeset pet, šest   mlada krv, ali odlično nas prati, i idejno i ovako.  Ne može sada čovek u nekim tridesetim ili četrdesetim da čita Hajdi ili Dečake Pavlove ulice.

Sve ima neko svoje vreme.

Vanja: Šta je u tom trenutku aktuelno. Ali, u našoj muzici i tekstovima se pokazalo da je apsolutno sve aktuelno, uvek aktuelno. Kada pogledamo neke bendove od ranije tipa Smak ili Riblja Čorba , koji sviraju po trideset, četrdeset godina , ali opet su te pesme i preživele neko vreme i dan danas su aktuelne. E to je suština rock n rolla , znači uvek nosi taj neki bunt sa sobom i neku priču. Sad da li je balada ili je protestni tekst, ukazivanje na neke greške.

Malo pre si rekao,tj skromno rekao da niste neki virtouzi, ali sećam se, kada ste se vratili na scenu 2008. godine, jedan od tih prvih koncerta je bio u KPZ-u i da su ljudi baš jedva dočekali taj vaš nastup.

Vanja: Prvi koncert je bio u Domu Omladine. Sada se nadovezujem na priču Udruženja rok muzičara kada je Ivan Pelaić Pelko sa par ljudi osnovao udruženje rok umetnika i došao je na ideju, pošto smo se tada mi nešto vratili, pa hoćemo, nećemo, nismo svirali jedno deset godina, Sijuks nije znao ni gde mu je bubanj, ja sam prodao i gitaru i pojačalo.

 Znači vi ste donekle bili odistali od te priče?

Vanja: Pa nismo bili odustali, znali smo da ćemo da se vratimo, to je samo bio okidač tad. Reč je bila o tome da su nam deca bila mala pa nam je to malo skrenulo misli sa situacije koja se dešavala . Od početka dvehiljadite, od tih takozvanih promena pa na ovamo sve smo to iz prikrajka posmatrali, pa kako, pa zašto, nema koncerta, niko ne dolazi, da li neko nešto radi, pa onda Scarpsi nešto rade još uvek, nešto  se tu batrgaju, pa hoće, pa neće, ali niko od dece da se trgne. Mladi koji pokazuju neku kreativnost neku snagu, da pokrenu neku priču ponovo. E onda Pelko dolazi na ideju da kao ti stariji bendovi krenu da rade i da napravimo jednu svirku, mi kao stari bendovi po petnaest minuta , mi starci ne možemo duže i ti mlađi, da jednostavno njima damo podršku. Da pokažemo kako smo mi to radili i onda mi tu nešto odsviramo zbrda zdola, ali ljudi koji su bili odreagovali su fantastično. Nakon toga se dešava taj prvi kruševački rock maraton koji je trebao da bude revijalnog tipa, da svi odsviramo, mi koji smo se vratili kao povratnici iz te garniture zaboravljenih  i opet ti neki mladi bendovi.  Međutim, tu je došlo do neke sujete koliko sam ja shvatio , kako ovo, zašto ovo, hajde da se naparvi takmičarski pa ko kolko vredi. Znaš mi ne igramo fudbal, pa ko će kome više golova da zabije ili koševa u basketu, mi smo muzičari. Mi se nismo osećali ugroženo, zato što mi živimo muziku. Mi smo bend koji je živeo 24h zajedno , odvajali smo se samo kad smo spavali. Kako se probudimo idemo na kafu kod jednog, drugog, trećeg, četvrtog, grad, bazen, ajde sad ćemo da igramo neki basket, ili nećemo, idemo u grad, na kraju  idemo u Abrašević i sviramo celu noć. Tamo je prazan prostor nikom ne smetaš i održavaš taj prostor ako se nešto desi.  Svi smo disali kao jedan. Mi smo taj prvi album napravili za petnaest dana. Ne znam da li smo zdravije razmišljali ili smo sačuvali glavu od ludila tadašnjeg na taj način. Kroz muziku smo to akumulirali i iznosili to, izbacili to iz sebe. Ja sam rekao da nismo neki virtouzi, nije da ne znamo da sviramo,znamo da sviramo. Recimo 93. godine smo kao Inkvizicija svirali u Domu železničara, februar mesec je bio i prodali smo trista pedeset karata tad, to nije moglo da se uđe.


Foto by Aleksandar Ristić
Taj prostor je kratko funkcionisao?

http://pobunaumetnosti.blogspot.com/
Vanja: Kratko je bio dostupan, posle su ga prodali. Šta da radimo? Tu je bilo dosta svirki. Tu je svirao večerašnji Dža ili Bu, svirali su Kazna za Uši, Deca Loših Muzičara. Dosta bendova je tu prošlo za tih nekih dva, tri meseca koliko je to funkcionisalo. Da je to potrajalo, pa da smo uspeli da dobijemo neki prostor ozbiljniji. Ali ok, mi smo prodali trista pedeset karata na prvom solističkom koncertu benda inkvizicija, ljudI su pevali pesme koje nisu imali gde da čuju, ali oni su bili na našm probama.

U novembru predhodne godine održana je unplugged svirka u kruševačkom Pozorištu, a povod je bila kompilacija koja je u pripremi a na kojoj će se naći kruševački autorski bendovi.

Vanja: Ja sa radošću mogu da kažem da, što se tiče kompilacije, eto, uspeli smo da finasijski zatvorimo taj krug. Malo uz pomoć grada, malo uz pomoć bendova koji su svirali na tom unplaggedu i prilagodili svoje pesme za nekih nedelju dana, svoju svirku na tu akustičnu formu što uopšte nije nimalo jednostavno. Potrebno je i vreme i trud i talenat da se to to izvuči, da to sve zvuči kako treba . Sad koliko smo u tome uspeli publika je to presudila. Mi smo uspeli da skupimo sredstva i nadam da će kompilacija da se pojavi negde krajem februara, početkom marta meseca. Ostale su nam samo neke tehničke stvari, tipa oko još nekih rešenja sa omotom . Zna se već kako će sve to da izgleda, ali uvek postoji nešto, u smislu,  mogli bi ovo ovako ili onako, pa se zato traži neka najbolja varijanta, da ne prenaglimo. Jer ipak je to presek kruševačke rok scene trenutno. Meni je žao što je na toj kompilaciji svega petnaest bendova , dok u Kruševcu postoji preko dvadeset bendova, ali jednostavno zbog celog pakovanja te komplicaije , koja ima šesnaest strana, gde svi bendovi imaju svoju stranu sa svojom biografijom, fizički nije bilo moguće da se napravi veći buklet, a da ne dođe do oštećenja , samog papira i samog tog plastičnog omota. Da neko ne pomisli da je neko odstranjen zbog nečega. Znači nije to uopšte bio cilj. Mi imamo u planu izdavanje i druge kompilacije. Imamo nameru da ovo probudi neke mlade ljude. Da ovo bude šansa da neko dobije fizičko izdanje. Svako može da otkuca nešto na kompijuteru i stavi na you tube, ali tada nemaš zvanično izdanje izdavačke kuće. Izdavačku kuća “ Take it or leave it“ nam je izašla u susret i kompilaciju radimo u koprodukciji sa njima . U pitanju je zvanično izdanje, koje je zavedeno i koje je potpuno legalno. Kada se kompilacija pojavi malo ćemo medijski to da organizujemo bolje. Kuburimo sa tim prostorima u gradu, znači strašno, ali uspećemo da izboksujemo nešto .

Možda će upravo ovo biti prilika da grad prepozna malo i sam rad Udruženja, a i rad kruševačkih umetnika pa možda se nešto i promeni?

Vanja:  Aposolutno. Apsolutno se nadam da će moći da izdvoje malo više para, više dobre volje. Ja bih voleo da ta rock kultura ponovo zauzem neko svoje mesto. Da shvate da to nije ništa strašno, samo sloboda mišljenja. Ništa nemam protiv tog folka, etno zvuka, znači čovek ne treba nikada da izgubi svoj identitet, nije to sporno. Ali se mnogo više novca tamo ulaže, na KUD-ove, koji taj novac koriste za gostovanja, idu u inostranstvo, a nama malo treba. Nama mnogo malo treba da pokrenemo priču.

 Ustvari potrebno je da postoji i ta neka mogućnost izbora.

Vanja: Da, da izaberu ljudi šta im se sviđa. Ja stvarno nemam ništa protiv narodnih kola. Šta više, podržavam to, kažem to je neki naš identitet. Ali zašto ne podržati i pop kulturu i taj neki novi talas koji bi trebao da se desi u muzici. To je cilj udruženja u nekom periodu, regionalna saradnja. Da bendovi odavde idu da sviraju u Mostar na primer, Rijeku, Nikšić, da oni dođu kod nas, da mi njih ugostimo. Ali još uvek ne možemo to da izvedemo, imamo tamo gde da odemo, to je interesantno, ali nemamo ovde gde da ih dovedemo. To je problem, nemamo sluha za tu vrstu saradnje. A može to da se izvede. Mi imamo gradove pobratime širom bivše Jugoslavije, to bi moglo da ide preko udruženja umetnika, jer mi nismo samo muzičari. Mi imamo i slikare, pesnike, pisce, skejtere, znači nije to usko profilisano. Svako ko se oseća buntovno i mladalački može da krene sa nama u neku priču sa idejama. Jednostavno dovoljno je I da se pojavi na događaju, da podršku na taj neki način, svojim prisustvom.

Ok, Vanja, da li postoji još nešto što je važno pomenuti u vezi kompilacije koju pripremate, možda ljude koji su radili na tome?

Vanja:  Kada je udruženej u pitanju, još uvek pravimo neku mrežu. Jako sam zadovoljan da smo konačno uspeli da redakciju konačno stavimo na noge. Oni to rade sami, ne mešam se uopšte, ali tu sam ako mogu nešto da pomognem. U principu ne volim da se mešam u nečiji rad, oni rade ono što smatraju da treba da urade, naravno uz razmenu ideja, konsultacije, saradnju. To je priča koja treba da dobije mnogo veći publicitet, odziv kod mlađe publike. Hoćemo da pomognemo, da naučimo decu da sviraju, da im puštamo filmove, da im pričamo priče. Da im dočaramo tu neku energiju koju smo mi imali. Da probudimo u ljudima neku ideju, šta bi mogli. Praktično treba da radimo posao koji treba da radi, ne mogu da im kažem ime, jer sam vrlo razočaran. Nekad je Kruševac izbacivao vagon talenata, svake godine. Da li iz sfere režije, glume, muzike, segmenta tog kulturnog života, a zadnjih nekooliko godina bukvalno ništa. Ne kažem da tamo ne sede kvalitetni  ljudi, tamo  postoje itekako kvalitetni ljudi, kvalifikovani koji mogu da prepoznaju  i da rade i da razviju talenat kod te dece, ali tu nešto drugo koči. Ja mislim da grad treba da se pozabavi time, šta se tamo dešava. Zašto mi moramo da radimo neke stavri koje nisu naš posao, zašto ne sarađujemo, kada bi trebalo da sarađujemo. Osnovno je da se vrati naziv Dom omladine, da se to vrati omladini na korišćenje. Da se taj prostor kad dođe omladina da na korišćenje bez naplate, da se maksimalno izađe u susret sa svim što treba, tehnički, marketinški, da se pomogne, pogura. Da taj svoj deo života, pre nego što se otisnu u svet,na fakultete i ostalo, da im ostane u lepom sećanju i da znaju odakle potiču. A ne da odu negde, postignu nešto I da se posle toga ne sete grada jer im taj grad ništa nije ponudio. Ali ja se nadam da će energija i ljudi koji rade sa nama, a to su Ivan Pealić,  Ivan Riznger, Sale Ognjanović, Zlaja, Fath Zed, sve su to generacije koje ne gube nadu i energiju da nešto može da se uradi i napravi. Svi rade u po tri, četri benda.  Jednsotavno samo je potrebno da se ta barijera skloni. Da ljudi počnu malo drugačije da gledaju stvari. Ja ne mogu shvatim maldu osobu od 15, 16, godina koja kaže ja slušam sve što mi se sviđa. Pa kako, jel postoji nešto što ti se ne sviđa? Ali oni puste you tube, puste pesmu tri sekunde, onda rade nešto drugo, pričaju telefonom, i onda ne slušaju to što slušaju. Probaćemo to da promenimo. Treba naučiti ljude da slušaju muziku.

Da se vratimo malo na Fucktor 02. Već neko vreme se priča o novom materijalu koji spremate. U pitanju je novi album “Sloboda”, kada možemo očekivati realizaciju? Kada će album biti objavljen?

Vanja:  Mi radimo već tri godine na tome. Devet pesama smo snimili, miks je već odrađen i sada bi trebalo da snimimo još tri pemse I da se to izmiksa. Ja računam da će to do sepembra da bude gotovo, taj novi album. Biće i starih pesama koje su ponovo snimljene, jer iapk uslovi devedesetih godina su bili očajni i odlučili so dma ih ponovo snimimo. Izdajemo za kuću Take It Or Leave It, ne menajmo stare prijatelje. Probaćemo da to više medijski ispratimo, koliko nam vreme to dozvoljava. Ipak, mi smo porodični ljudi, tu je i posao i ostalo. Tako da, videćemo šta ćemo sa tim da odradimo.

 Postoje li naznake da će biti I neke bar mini turneje povodom novog albuma?

Vanja: Nešto se priča, ali zavisi u kom periodu se to dešava. Ako se dešava tokom nedelje, onda vrlo teško. Zanči videćemo da to budu neki termini vikendom. Nadamo se da ćemo nešto uspeti da dogovorimo za Arsenal fest, onda za Love fest u Vrnjačkoj Banji. Spot planiramo da odradimo jedan sigurno. To će naš prijatelj Dandy(Sweper) da odardi, naš lokal patriota. To je to, ne možemo baš mnogo unapred da planiramo. Imali smo u planu prošle godine da se to završi, ali je pala ona kiša i sve uprostatila. Svirali smo za te ljude tad, nismo stali, radili smo. Ali nije to bilo to, mi ćemo sad da sviramo, a neki ljudi tamo nemaju gde da psavaju. Bilo je nezgodno u tome momentu prezentovati nešto novo. 

 U tom trenutku sve što se radilo u Srbiji bilo je preusmereno upravo na to?

Vanja: Da, svi su se stopirali potpuno i uljučili se u skupljanje te pomoći. I mi smo se ovde organizovali kao Udruženje i klub Zamajac, U Malom prolazu, Grizzly, ne mogu da nekog ne pomenem to su sve naši prijatelji.

Inače, večeras nastupe u klubu Zamjac kao uvod za Dža ili Bu?

Vanja: a, to su naši drugari još sa početka devedesetih, samo što su oni nastavili da rade, a mi smo imali tu neku pauzu. Taman je ovo najva za koncert koji ćemo održati uskoro u klubu Grizzly.

Večeras će biti i novih pesama koje će se naći na novom albumu?

Vanja:  Svaki naš koncert je promocija tog novog albuma. Biće par novih pesama.Ljudi ih uglavnom već znaju. To je išlo od ruke do ruke, to što smo mi snimili. Ne treba to čuvati, jer na intenetu šta god se stavi i pojavi to odmah ide. Bilo bi glupo da mi sad krijemo nešto tri godine, a jednostavno ne bi ni izdržali da krijemo. To su praktično nove stare pesme.


Vreme je da polako razgovor privodimo kraju, pa kako smo se više puta dotakli tih mladih ljudi, koja je to neka poruka za njih? Šta bi to rekao današnjim klinicima?


Vanja: Vrlo je nezgodno vreme za bilo kakve poruke. Ima ludi koji sede kući i mere ti svaku reč, sve se može protumačiti na nekoliko načina. Ali, pre svega da ti ljudi probaju da budu svoji, da ne kopiraju ljude koji su trenutno aktuielni. Da nađu neke druge idole koji će nešto da im poruče, da u njima nađu neku inspiraciju za svoje delovanje. Da ostrave trag. Meni je to uvek bio motiv. Ljudi treba da ostave trag, dal u muzici ili u nečemu drugom nije bitno. Ja kada se recimo okrenem unazad, sa nekih šezdeset, sedamdeset godina, kada pogledam naše snimke, imam troje dece, imam iza sebe dva albuam Fucktora, voleli su  nas ljudi, znači postoji nešto što ću ja pokazivati unucima. Oni će recimo pričati o tome, eto šta je moj otac ili deda radio. Moj sin je baš kada smo svirali ovaj unplugged u Pozorištu došao i doveo je druga. Dao sam mu novac da kupi kartu, a njegov drug se začudio zbog toga. On plaća kartu,a  otac mu je predsednik udruženja. Ali, stvar je upravo u tome, njegov otac je predsednik udruženja i sada me drugačije gleda pa drugačije priča sa mnom. To je jako lepo, kada roditelj uspe da bude idol svojoj deci. Da nije bitanga, probisvet, da radi neke stvari, ja mogu uvek da ih pogeldam u oči. Vi ako možete bolje, uradite bolje. Ako mogu da pomognem, pomoći ću.


Ivana Grujić

среда, 18. март 2015.

Samostalni Referenti (intervju)

http://pobunaumetnosti.blogspot.com/


Kako je došlo do sklapanja benda? Ko je osmislio naziv benda?

Samostalni Referenti za datum osnivanja uzimaju 23.01.1996. kada smo imali prvu probu ali su cela ideja kao i ime benda mnogo stariji. Ako se dobro secam jos 1991 godine sam ja (Fefe) sa jos tri drugara iz osnovne skole dosao na ideju da osnujemo bend posto sam bio izbacen iz skolskog hora. Dali smo ime bendu Samostalni Referenti sto je u to vreme trebalo da bude parodija na ime Direktori (BGD OI/Punk bend). Drustvo iz osnovne skole se razislo i i krajem 1995 godine u sredjoj ekonomskoj skoli upoznajem Refa koji je tvrdio da svira gitaru (sto se ispostavilo kao vrlo sumnjiva tvrdnja na prvoj probi) i ideja o Samostalnim Referentima opet postaje ziva. Isli smo u ekonomsku skolu u Zemunu i nekako se ime benda sjajno uklopilo u to. Naravno, malo kasnije smo ustvari ukapirali koliko je paradoksalno ime naseg benda. Samostalan a Referent. 


 Vi ste jedan od najmnogoljudnijih bendova. Da li je lakše ili teže stvarati kad pored sebe imate veliki broj ljudi?


Siguran sam da je mnogo lakse stvarati kada imas puno ljudi u bendu jer svako donosi neke ideje i dozu kreativnosti. Sa druge strane, tu postoji i problem sukoba misljenja ali smo svi dovoljno normalni ljudi da realno mozemo da ocenimo cija je ideja najbolja. Glavni problem mnogoljudnog benda je u tome sto mi, kao ljudi koji nisu profesionalci i imamo druge poslove od kojih zivimo, sve teze nalazimo vremena da se cesto okupljamo. Mozda je to i jedan od glavnih razloga zasto nismo aktivniji u smislu „izbacivanja“ novih pesama. 


 Koje bendove referenti privatno slušaju?



Na to pitanje je tesko odgovoriti jer nas ima izmedju 7 i 10 u bendu i svako od nas ima neke svoje omiljene bendove. Uglavno, zanrovski definisano, to su pre svega ska i punk, reggae i dub. The Clash, Mano negra, The Specials recimo... 


 Znamo da bi ste da živite ali da li je za vas još uvek život samo san?



Odgovor na to pitanje je u pesmi Svet...samo za nas. Odavno smo prestali da se lozimo na tu pricu da cemo mi promeniti svet ili barem zemlju u kojoj zivimo. Ne samo zbog toga sto nasa muzika nije poznata sirim narodnim masama vec zbog toga sto je u ovo vreme, svest ljudi jako tesko probuditi. Ljudi zive kao ovce. Izgubili su dostojanstvo, zelju da se bore. Namerno kazem SU jer tu ne ubrajam nas Referente. Mi imamo nasu borbu ali smo je usmerili ka tome da se borimo za sebe, za nama bliske ljude. 


Poznati ste kao bend koji je godinama imao svoju vernu publiku. Šta je to što 
referenti imaju pa su uspeli da privuku ljude iako su jako dugo svirali bez snimljenog materijala?


Iskrenost. Spontanost. Mislim da nas ljudi vise dozivljavaju kao svoje ortake iz kraja nego kao bend. Energija koju mi nosimo ne moze da se navezba na probi vec tu harizmu ili imas ili nemas. Takodje, ljudi se nalaze u nasim tekstovima ili barem u nekima od njih. Mislim da je to osnovni razlog. Posle naseg rodjendanskog koncerta, nas tonac Mare je rekao: mozda niste najpopularniji beogradski bend ali ste sigurno najvoljeniji. I u potpunosti se slazem sa njim. Instant bendovi nemaju takvu publiku. 


2001. godine je održan festival ,,Viva La Ska Revolution,, da li je to najveći Ska festival na kojem ste svirali? Koja je razlika izmedju festivala danas i tad?



 Ne. Svirali smo na Skaville festivalu u Hrvatskoj i to je najveci ska festival na kome smo svirali. Bio je na ostrvu Krk, dva dana ludila. Ali Viva La Ska Revolution je bio prvi pokusaj stvaranja ska scene u Srbiji. Diskutabilno je da li je bio uspesan pokusaj jer se nismo puno pomerili od tad. Ne mi kao bend vec ska scena koja fakticki i ne postoji u Srbiji. Jedino smo Proces iz Nisa i mi aktivni od tih ska „veterana“. Drugi bendovi vise ne postoje. Mladi bendovi se pojave i vrlo brzo nestaju jer ne uspevaju da nadju prostor u medijima, da snime nesto. To je surova realnost. Jedan od razloga je verovatno i otudjenost koja mlade ljude sve vise obuzima. Radije bi da budu uz komp i ako su kreativni, rade elektronsku ili hip hop muziku...ska je na margini. 
fotografija preuzeta sa facebook stranice benda

Šta referenti rade danas?

Ovo me pitas kao da smo u emisiji na SOS Kanalu-Gde su i sta rade J 



Ako mislis privatno-svi smo porodicni ljudi, zene, deca, poslovi od kojih zivimo...ako mislis kao bend-za 19 godina smo uradili dosta s obzirom na sve okolnosti. Idalje verujemo u iste stvari ali smo pametniji i iskusniji. Nasa prica je idalje ista, volimo iste stvari kao i kada smo pocinjali. Mozemo da popijemo dosta a da se to ne primeti na bini J Malo nas tela izdaju pa se teze krecemo pa je vrlo moguce da predjemo da sviramo reggae ili dub u buducnosti J 


 Koje domaće bendove bi ste nam preporučili da slušamo?

Ja bih preporucio Pogon, Prilicno prazne, Nek' svira ko 'oce...i Grupu JNA 


Kakva je budućnost referenata? Jel imate neke odredjene planove?

 Ne razmisljamo o buducnosti. Nismo primorani da snimamo pesme i izdajemo albume ili singlove jer ne zivimo od muzike. Zelimo da uzivamo u ovome sto radimo i da sviramo gde god nas pozovu. Jedini plan koji imamo je da za 20 godina benda sledece godine napravimo pravu festu i cert kakav nije vidjen u Beogradu (ili na toj nekoj underground sceni). Radimo na novom spotu za pesmu Svet...samo za nas ali je to „projekat“ koji zahteva dosta vremena. Ako uspemo da realizujemo nasu ideju, bice to nesto sto je vidjeno „po prvi put u istoriji Srbije“ sto bi rekao nas dragi i voljeni allmighty AV. 


 Koju poruku ,,Samostalni Referenti,, šalju čitaocima našeg fanzina?

Da veruju u ono sto rade i da daju sve od sebe da ostvare svoje snove. Ako smo mi, kao anti talenti, uspeli da napravimo nesto, to moze svako. Bitna je samo volja i upornost. Takodje, porucujemo im da idu na koncerti i podrze bendove. Da izadju na ulicu jer je tamo inspiracija... 



Dušan Mihajlov