Atheist Rap: Ne možeš svima biti po volji (intervju)

Za ovaj broj Pobune odlučili smo da porazgovaramo sa momcima iz legendar­nog benda Atheist Rap. Svaki pokušaj da kažemo nešto više o njima u ovih nekoliko redova, bio bi uzaludan, zato odmah prelazimo na pitanja.

__________________________________________________________________________ Pobuna: Krajem avgusta su Lude Krawe održale svoj poslednji koncert i "penzioni­sali se" nakon osamnaestogodišnje karijere. U poslednje vreme je trend da dobri ben­dovi nastali devedesetih "batale" prangijanje po instrumentima. Šta vas još uvek drži u priči i ne dozvoljava da poðete putem kolega?

RADULE: Drži nas to što nam verovatno nisu sve lađe potonule, što još uvek postoje muzika i druženje i putovanja kao beg u neku bolju stvarnost i uz porodicu i prijatelje čini sve ovo što nam se svima dešava podnošljivijim. To što bendovi poput Krawa odustaju govori o zasićenju okolinom koje se odra­žava na sam bend. Treba imati puno volje, snage i sreće pa istrajati, a usput i ostati veran nekim svojim idealima.

ATZKE: Mislim da je “penzija” luksuz koji ne može svako sebi dopustiti. A i pitanje je ko stvarno prestaje, a ko pravi pauzu na neodređeno vreme. Mnogi su se vratili. Uvek ima još nešto da se kaže, otpeva. Niko ne voli da ostane nedorečen, a mi se još i tru­dimo da nikom ne ostanemo “dužni”.

Pobuna: Koje mehanizme od­brane upotrebljavate u borbi sa mrakom koji vlada ovim čudom, od milošte nazvanim "država"?

ATZKE: Nikad ovde nije bilo sjajno i zato je ovo dobra sredina za nove ideje. Svako stvara svoj mali svet i iz njega ili samo posmatra, ili nešto radi. Mi se odlučili za ovo drugo.

RADULE: Raznorazne. Čitanje između redova. Neverovanje političarima bez obzira na njihovu partijsku pripadnost, što širi osmeh to dublje ruka u tuđem džepu. Biranje alternativnih načina funkcionisanja društva, komunikacije, snalaženja u raznim situacijama.

Pobuna: Zašto ste posvetili pesme trabantu i wartburgu, a ne fići i yugu? Jesu li ti automobili imali neke posebne asocijacije?

RADULE: Tada još nismo znali da će da nas na putu ka boljem sutra sačekati banda secikesa i ubica, a bili smo svedoci pada “gvozdene zavese“ i procesa razdruživanja zemalja Istočne Evrope bez ratova i uz manje pljačke. Trabant i Wartburg su bile pouzdane kante koje su mahom obavljale svoju osnovnu funkciju prevoznog sredstva, većini nas komične sprave koje su simbolizovale luzere. Kasnije su nas Fića i Yugo odvezli putem nekih drugih bendova u bolje prekjuče.

ATZKE:  Meni ne. Jednostavno, vrlo su  inspirativni. Nismo prvi, a pogotovo ne poslednji, koji su uvideli tematski potencijal  tih vozila. Definitivno su bili simbol jednog vremene, jednog sistema.

Pobuna: Da li postoji neki mlađi bend koji vam se svideo i koji biste mogli izdvojiti?

RADULE: Ima puno bendova, dobrih bendova, ali one koji me pomeraju ne mogu svrstati u mlađe ili me ne pune toliko da ih posebno izdvojim. Može se to pripisati i tome što me je vreme pregazilo, pa su mi kriterijumi u klinču, ne pali me ni puka virtuoznost, ni lucidnost aranžmana, ni moćan tekst, ni samo ideja, nego bar tri i po od ta četiri, čega je bilo podosta devedesetih. Prvo što mi trenutno pada na pamet su Bolesna Štenad i Goatmare and the HellSpades.

Pobuna: Šta je gore, cenzura od vlasti devedesetih ili od ove danas?

ATZKE: Najgora je autocenzura kritičkog mišljenja, a ona je uvek postojala. “Samo da se nikom ne zamerim”. Pa ne možeš svima biti po volji, a ako jesi: nešto nije u redu.

RADULE: Gora mi je cenzura od propasti petog oktobra do danas, jer je većina kritičkog razmišljanja u tom periodu marginalizovana ili potkupljena, pa sada nemaš nijedan relevantan oslonac. Za vreme Miloše­vića si imao jasnu liniju razdvajanja dobrog i lošeg, koja se njegovim nestan­kom smuljala tako da mi sada izgleda da je sve deo Orvelovske priče u kojoj je sve podređeno isključivo opstanku ovog nakaznog sistema i da svi igraju svoje odavno zadate uloge. Žalosno mi je što su ljudima političari toliko zašli u svakodnevicu da se većini čine kao nešto bitno, umesto da i njih i sve ovo odjebu za sva vremena i promene pogled na uređenje društva uopšte, birajući principom direktne demokratije stručne, časne, poštene, najbolje, a ne poslu­šne i kretene. Ali za to je potreban i viši nivo svesti društva koji se ne postiže medijskim ispiranjem mozga nego obrazovanjem i istinitim informisanjem, što nikako ne ide u prilog trenutnoj eliti našeg društva, niti stvarnim drža­čima poluga vlasti našeg drushtva. Žalosno je što se ne čuju ni mnogo umniji glasovi od naših. Zato mi je muka od svega.

Pobuna: Zašto baš parodija na Tatoo od EKV-a?

RADULE: Jednostavno nas je priča odvela predaleko. Počeli smo od prvog stiha i pokušali da opišemo dotičnog lika i moguće situacije prouzrokovane pomenutim aktom, pa je Lažni Dimitrije bio logičan izbor zaplitanja zapleta, a ujedno i osvrt na jedan od bitnijih bendova sa ovih prostora.

ATZKE:   Nije to bila parodija na EKV, već je to bilo ismevanje onih koji bez udubljivanja slušaju muziku i u svojoj plitkosti čuju sve i svašta. Naš refren je samo posledica teško verovatnih sleda događaja u životu još jednog margi­nalca.

Pobuna: Kakvi su vam dalji planovi? Neki novi materijal? 

ATZKE: Album se uveliko krčka. Treba još da se začini i ubaci u rernu da se zapeče na 250 (minimum). Potom ide serviranje. Sačuvajte mesta i za desert.

Pobuna: Poruka mladim autorima...

LEKI:  Verovatno su se dinosaurusi u periodu nestajanja i neprilagođavanja na novonastale uslove osećali kao ja sada - nesposoban, uplašen, zbunjen, ljut, sa naizmeničnim periodima napada panike i apatije, tako da se ne osećam pozvan da dajem bilo kakve savete, a kamoli poruke mladim autorima. Vero­vatno bi bilo pametnije da otvorim oči i uši i osluškujem njih, možda naučim nešto korisno...

Arturo Bandini