понедељак, 23. март 2015.

Punk As a Way Of Life (izvestaj)



Pank kao način života, pank kao život



Svi znamo za Jagodinu, čak i ako nismo bili, barem na pet minuta, ozračeni njihovim lokalnim televizijskim programom. Taj grad se čini kao neko utopijsko mesto, rajsko ostrvo u kojem se srećno živi dok ostatak države tone. Pa šta radi pank u Jagodini?
Razmišljao sam o tome na putu do tamo; u autobusu sa „Brushaltersima“, „Koalicionim sporazumom“ i fanovima ova dva benda. Priznajem da sam više navijao za Brushalterse, ali sam se pravdao profesionalnim pozivom objektivnog muzičkog kritičara i sedeo sam u sredini autobusa, tako da su flaše alkohola sa kraja na kraj busa putovale preko mene. Vožnja iz Gornjeg Milanovca do Jagodine se odužila brojnim pauzama, ali već tada se osećala ogromna želja za svirkom, i publike i muzičara, koji su ceo ovaj put doživeli kao dobru ekskurziju i povod za druženje.
Klub „Feniks“, u kojem je organizovana svirka, je zapravo podrum neke velike kuće sa gvozdenom ogradom. Neonska rasveta, goli zidovi, pločice, podeljene prostorije, dva stuba ispred bine – to je bila scenografija za prvi muzički festival Pank kao način života („Punk as way of life”). Nažalost i oprema za muzičare je bila u tonu sa izgledom lokala, što je dovodi u pitanje cenu ulaznice od 300 dinara, koja nije velika kada se uzme u obzir broj bendova, ali sigurno se odrazila na slabu posećenost. Da nije bilo Milanovčana, prvi nastupi bi prošli skoro bez publike.
Hit baj pejn („Hit by pain“) nije nastupao, tako da je prvi bend bio „Ž-Bunt“ iz Paraćina. Tim momcima treba odati priznanje jer su došli sami, bez pratnje svoje publike, a uspeli su da prenesu energiju na slušaoce, dovoljno da podstaknu šutke i skakanje. I sigurno im nije bilo lako da to urade jer je zvuk bio užasan, vokal se često gubio u zvuku instrumenata, ali je uprkos svemu tome to bila dobra svirka, dovoljno dobra da upamtim ime tog benda koji nikada pre toga nisam čuo. Napravili su odlično otvaranje za naredne bendove.
Sledeći su bili Brushaltersi (The Brushalters) iz Gornjeg Milanovca. O kvalitetu jednog benda dosta svedoči i publika koja ga prati, tako da je dobra atmosfera bila očekivana sa obzirom na to da je sa njima i „Koalicionim sporazumom“ došlo još trideset ljudi. I dok su pojačala pištala, dim mašina je radila punom parom, tako da u jednom trenutku niste mogli da vidite ko je sve na bini, samo se čuo suv pank zvuk. I svakako to nije bila njihova najbolja svirka, ali je bio njihov najbolji nastup, jedan od onih nastupa koji se prepričavaju: kako je frontmen Dobriša pričao vic koji niko nije razumeo, jer je mrmljao u ionako slab mikrofon, dok se u pozadini gitarista besomučno doštimavao. Ipak, i pored svih nedostataka, dobru svirku čini energija u vazduhu, taj osećaj da se prisustvuje nečemu neponovljivom, trenutku koji digitalni zapis nikada ne može da prenese. Takvo je bilo izvođenje pesme „Ne želim da znam“ uz koju je publika igrala, a pogotovo pesme „Dvorište“. Za tu pesmu im se pridružio frontmen neaktivnog benda „Promašena investicija“, čija je ova pesma u originalnom izvođenju. Kada sam video koliko ljudi zna svaki stih te pesme, shvatio sam da je taj bend imao mnogo veći uticaj nego što bi se očekivalo od jednog lokalnog pank benda. Tokom izvođenja ove pesme činilo se, kroz dim, da na bini ima više ljudi nego u publici, pošto su svi želeli da otpevaju refren u mikrofon. Želja im je bila ispunjena uz pesmu „Žurka“, poslednju stvar od Brushaltersa za to veče, koju su više otpevali basista benda i publika nego pevač. A žurka je tek počinjala
.„Koalicioni sporazum“ je nastao kao milanovački deo stare „Trule koalicije“, na čelu sa Skakijem, pevačem i tekstopiscem, i novom postavom. Tu podelu i ponovo formiranje benda su pratila prepucavanja i prozivke na „Fejsbuku“, što je bilo primerenije nekim srednjoškolkama nego matorim pankerima. To je glavni razlog zbog kojeg nisam simpater ovog benda. Međutim, njihov nastup te večeri je oduvao. Onakva svirka vredi svakog dinara i organizatori su, ako ni zbog čega drugog, mogli da opravdaju cenu ulaznice neponovljivim nastupom Koalicionog sporazuma. Bili su toliko dobro usvirani da se činilo da sviraju na nekoj drugoj opremi, ništa od tehničkih problema nije moglo da zaustavi autentični zvuk kojim su obarali ljude. Publika se na njihovom nastupu uvećala, šutke su bile žešće, svi su se oslobodili i prepustili odličnoj pank svirci. Ono što me je posebno oduševilo je iskrenost sa kojom su svirali. Videlo se da to nije tezga u nekom gradu, tezga na koju su došli da odrade svoje, već su se istinski zabavljali, uživali su u tome što sviraju. To se moglo videti na njihovim licima, pogotovo u komunikaciji sa publikom. Jaka emocija je sigurno bila prisutna i zbog samog trenutka za bend: to je bila poslednja svirka za novog basistu Dušana Reljića. Na pola svirke on se oprostio od benda, a njegovu ulogu je preuzeo stari basista „Trule koalicije“, Ceja. To je svakako neponovljiv trenutak za jedan koncert – prisustvovali smo uživo, (i u bukvalnom smislu!), smeni članova benda.
Skaki je neke numere najavljivao kratkom pričom o tome kako je nastala ili bi rekao neki svoj autentični komentar što je davalo dubinu samoj pesmi. Takve je bila pesma „Smrt“ koja je zbog Skakijevog uvoda imala pravi pankerski ton i stav – smrt je prisutna, ali to nije razlog da se ne peva na svirci u Jagodini, u podrumu neke kuće. Oduševila me je i pesma „Zašto ubijaju pse“ koja ima primetnu repeticiju refrena i tog pitanja u njemu. Na snimku toliko ponavljanje izgubi smisao, ali na koncertu, kada ljudi uzvikuju to pitanje, cela stvar zadobija neku drugu dimenziju, mnogo veće značenje. Ono što mi se generalno sviđa kod Koalicionog sporazuma je angažovanost njihovih pesama. Tekstovi su britki i nisu izgubili na svom značenju, već naprotiv – neke pesme se preoblikuju i dobijaju nova tumačenja u skladu sa trenutkom. Meni lično je najbliža pesma „Američki san“ koja u današnjem vremenu masovnih migracija ima tragičnu notu u onom ponavljaju „Amerika nije san, Amerika nije san“. Takođe pesme „Deca komunizma“ i “Vrsta” su se preoblikovale od onog trenutka kada su nastale do danas. Zbog velikog značaja vremenskog i istorijskog konteksta u kojem se nešto peva, jako je važno za ovaj bend da napravi odabir među takvim pesmama. Mislim da ne bi trebalo da uživo sviraju „Zašto me mrziš što volim Šešelja“ jer se značenjski kontekst toliko promenio da ona više ne može ni da se tumači kao ironija. Posle svih dešavanja i same ličnosti tog čoveka i onoga što on znači u ovom svetu, druge političke pesme gube na značaju. Biti angažovan u muzici je vrlo zahtevno i ne može se tako olako žonglirati sa nacionalizmom, antikapitalizmom, komunizmom i svim onim što se provlači kroz Skakijeve tekstove.
Koalicioni sporazum je na nastupu u Jagodini dokazao da su oni pravi bend, a ne ogranak nekog starog imena. I svakako da bi ovaj sastav dobio svoju istoriju i ime, presudno je da naprave nove pesme i da nastave sa autorskim radom, jer imaju odličnu postavu.


Posle njih su nastupili lokalni heroji „Etiopia“. Od starije ekipe sam čuo da je to sastav sa dvadesetogodišnjom tradicijom. Samo ta činjenica zavređuje ogromno poštovanje, jer baviti se dvadeset godina muzikom u Srbiji znači biti posvećenik i istinski ljubitelj te umetnosti. Pogotovo kada imamo u vidu da na „Jutjubu“ postoji samo jedna njihova pesma, koja je potpuno drugačija od onoga što su svirali na koncertu. Bilo mi je drago kad sam primetio da se i publika iz Jagodine mnogo više aktivirala prilikom njihovog nastupa. Ja sam već bio ivici snage, pušio sam poslednje cigarete oslonjen na zid, ali sam istinski uživao u svirci tih matoraca koji su prašili sa stilom. Šteta je što nemaju više snimaka na internetu, jer neke od tih pesama su mi se urezale u (maglovito) sećanje i voleo bih da ih čujem opet.


Posle Etiopije, svirali su Ddred (Thedredd) koje nažalost nisam uspeo da ispratim. Morao sam da iskoristim priliku i da se uvalim u kola komšiji koji je poslom bio u Jagodini i samo je svratio na kratko. Pokušavao sam da zaspim na zadnjem sedištu dok mi je glava zujala od panka. Nije baš profesionalno sa moje strane što nisam ostao do kraja svirke, a ipak sam napisao tekst o tom festivalu. Ovim putem se izvinjavam bendu Ddred, ali imajte razumevanja, ja sam ipak čovek od pera, (dakle pička), a pank je za one što dobro podnose piće, za one što ostaju do kraja, za one što žive punim plućima.




 ANDREA KANE



4 коментара:

  1. Анониман24. март 2015. 20:50

    Prijatelju, ako vec nesto pises, onda se i raspitaj o tome.
    Narocito o Etiopiji. Fala Bogu, postoji Wikipedija, Fejsbuk, a i Youtube.

    https://sr.wikipedia.org/wiki/Етиопија_(бенд)


    Jagodinac, lokalpatriota.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jagodinac, ako malo bolje procitas izvestaj, uocices da je bloger lepo i napisao o vama svoj dozivljaj, trebalo bi vise na yt da bude vase muzike, sta ima lose u tome, i da li uopste treba o ovome komentarisati?! citiracu blogera.. dakle " Šteta je što nemaju više snimaka na internetu, jer neke od tih pesama su mi se urezale u (maglovito) sećanje i voleo bih da ih čujem opet". Narvno ako je ovaj vas komentar bio upucen blogeru!

      Избриши
  2. Анониман24. март 2015. 23:39

    Etiopia ima brdo snimaka na jutjubu sa raznim postavama. Treba pazljivije pretraziti. Na primer:
    https://www.youtube.com/watch?v=_VJN51bGlzA

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман25. март 2015. 14:46

    Za sve koji nisu izdrzali do kraja

    https://www.youtube.com/watch?v=tX9FDoQ4MF4&feature=youtu.be

    ОдговориИзбриши