уторак, 24. фебруар 2015.

Nadrkani štreberi (predstavljanje)



        Pre toga samo sam čuo za bend D Štrebers (The Schtrebers) ali nikada ih nisam slušao uživo, niti sam preslušavao njihove pesme. U petak sam video na plakatu da je svirka zakazana za subotu 21. februar. Imao sam jedan dan da preslušam nekoliko njihovih pesama koje sam mogao da pronađem na internetu.

          Pa ovo su sve instrumentali (?!), zapanjio sam se nakon što sam odslušao listu na njihovoj stranici (link). Već sam bio uveren da je to još jedan od onih bendova koji polažu sve na tehniku sviranja i računaju na apsolutni sluh svakog od slušalaca. Ime benda mi je poslužilo samo da potvrdim sebi tu teoriju, tako da sam na svirku otišao očekujući da će mi brzo dosaditi i da ću likovati što sam još jednom nesumnjivo prepoznao (ne)kvalitet jednog benda.


          Svakako, u sebi sam znao da su moje predrasude prema ovakvim bendovima odraz moje nelagode kada se nađem pred instrumentalnom muzikom, odnosno pred muzikom koja nema reči za koje bih se vezao i tako tumačio smisao muzike. Sumnjam u svoje sposobnosti da shvatim samu muziku kao način ostvarivanja ideje i komunikacije i uvek sebe tešim time da takvi bendovi prave takve pesme jer ne znaju da napišu dobar tekst. Instrumentalna muzika je za mene uvek bila kutija, različitog oblika i lepote, ali mi je njena sadržina uvek ostajala skrivena, zatvorena. 

          A onda sam čuo prvu stvar Štrebersa... Bez reči, bez ikakvog obraćanja publici, (nije ni bilo mikrofona za te svrhe), svirka je počela. Tri čoveka, ni malo slični mojoj viziji štrebera koju sam očekivao, spojili su se sa svojim instrumentima i počeli da gruvaju. I to je doslovno bilo gruvanje, eksplozija zvuka i energije u iznošenju pesama. Odjednom mi je taj bend izgledao kao otkrovenje i progurao sam se za mesto ispred njih da bih video sve ono što nisam mogao da shvatim i doživim na prvo slušanje. Svirali su pesmu za pesmom, sigurno i svaku od onih koje sam preslušao pre svirke, ali tek sam sada mogao da ih doživim, gledajući ih i slušajući ih uživo. Kutija se otvorila i iz nje je izleteo sadržaj. 

          Kada sam se malo privikao na njihovo sviranje, zapitao sam se kako ću ikome rečima dočarati ovaj zvuk i ovaj osećaj. Shvatio sam koliko sam samo bio glup u svom uverenju da su reči presudne, jer eto, bio sam nem pred njima. I muzika me je sve vreme vozila, kao da sam bio na rolerkosteru, s tim što je ta vožnja bila potpuno nepredvidiva, u jednom trenutku bi spust bio sunovratan, a u sledećem se sve raketno podizalo u visinu. Taman kada bih pomislio kako sam ušao u neku pesmu i kako sam je doživeo, ona bi se preobratila u nešto novo i stalno sam zaostajao. Srećom, brzo sam odustao da sebi išta objasnim, tešeći se da ću se vratiti onim snimcima i pokušati da izvedem neki zaključak odatle.

       Skinuo sam tih pet kompozicija koje postoje na internetu i preslušavao sam ih do sumanutosti. Jedino u šta sam bio siguran je nepredvidivost svake od njih, a to sam osetio i na svirci. Pesme su im toliko žive i divlje da nikada ne znam gde će otići i kako će se završiti. Mislim da je to i jedna od ideja u samom konceptu ovog benda: oni se poigravaju sa očekivanjima slušaoca, pogotovo naivnih kakav sam ja. Prvo od imena benda, preko naslova pesama, a onda i samih kompozicija. U svoj zvuk apsorbuju različite žanrove, ali ih koriste vrlo inovativno i sva očekivanja izneveravaju stalnim prelazima i promenama dinamike. Ali te promene nisu plastične i usiljene, već sve se prirodno preliva i konstantno postoji taj osećaj vožnje. Kada sam iznova preslušao snimke, uvideo sam koliko su sadržajne, koliko svaki od instrumenata doprinosi tematski i melodijski. Jednu pesmu bih preslušao obraćajući pažnju samo na bubanj, pa na bas, pa na gitaru, i tek onda bih se prepustio celoj kompoziciji. Neke od tema su toliko zvučne da sam ih pamtio i pevušio kao melodiju, kao na primer gitarsku deonicu iz pesme „Mlevenje mesa“. 

Izdvojiću samo pesmu „Frankenštajn“ („Frank N. Stein“), jer sam je zapamtio i po naslovu na svirci. Bubnjar ju je najavio, više se obraćajući bendu nego nama u publici. U toj pesmi sam našao sve dokaze koliko je muzika sposobna da samostalno ispriča priču, da isprojektuje čitav film. Reči su apsolutno nepotrebne u ovakvoj situaciji. „Frankeštajn“ me oduševljava tim promenama u atmosferi, od neke veselosti i razigranosti sa početka, preko haotične sredine, do teškog i tvrdog zvuka ka kraju pesme. Posebno mi se sviđa povremeno i dozirano gitarsko prepuštanje nojzu, koje zastupljeno ne samo u ovoj pesmi.

Neophodno je čuti Štreberse uživo, jer im je svirka razorne moći, na šta su sasvim suptilno ukazali naslovnicom albuma. 

Na njihovoj fejsbuk stranici (link) u opsiu muzičkog žanra piše „nadrkana alternativa“. I stvarno ne znam bolji način da se jednim izrazom okarakteriše ovaj bend. Ono što je meni bubnjalo u glavi, a što su i drugi naglas izgovarali, najbolje bi stalo uz naslov jedne od njhovih pesama: Ufff... (jeb'o te kakav bend)!

Нема коментара:

Постави коментар