понедељак, 13. април 2015.

Multiorgazmički i kung-fu rokenrol u Retru (izveštaj) Gornji Milanovac


U Gornjem Milanovcu je nekada postojao klub „Cinema“ u kojem su se pravile kultne svirke bendova kao što su EKV, Partibrejkersi, Obojeni program; prvi nastup Discipline kičme pošto su se vratili iz Londona bio je upravo u ovom klubu. Scena je bila živa zbog ovakvih uzora koji su direktno uticali na slušaoce svojom muzikom, pa nije ni čudo što Milanovac i danas ima izgrađenu publiku, iako je Sinema, zajedno sa starim bioskopom i botaničkom baštom, odavno sravnjena zarad nove asfaltirane ulice i čistog betona.
Ali duh tog kluba nije nestao. Pored toga što postoji u pričama starije ekipe, mislim da je svoj novi život dobio u kafe-klubu „Retro“, koji se nalazi nedaleko od mesta gde je nekada bila Sinema. Nažalost sam zakasnio sa rođenjem da bih bio na nekom koncertu u Sinemi, ali sam bio na skoro svakoj svirci u Retru i mogu da posvedočim da su te svike nešto najuzbudljivije i najzabavnije na domaćoj sceni. Ono što je „Čekaonica“ za džez u Beogradu, to je Retro u Milanovcu za alternativnu scenu. Glavna čar svirki u Retru je u toj blizini između izvođača i publike. Ne postoji bina, nema nikakve barijere pred bendom, nema skupog ozvučenja i kula od zvučnika, sve se radi na pojačala i čist udarac bubnja. Zbog toga imate osećaj da ste u studiju na probi sa bendom, jer oni su tu, bukvalno oči u oči sa vama. Sigurno da to nije najkvalitetniji zvuk u tehničkom pogledu, ali je zbog emocije i doživljaja nezamenljiv. Lokal nema velike kapacitete, sto prodatih karata znači da ćete stajati u masi gde god da se pomerite. Tako je bilo u petak desetog marta kada su prodata oba špila karata. Ulaznice su bile rukom ispisane na poleđini pravih karata za igru, što je potpuno u duhu naše prošle priče da se muzička istorija gradi konkretnim materijalom kakav su plakati, originalne ulaznice, fotografije i recenzije. Moja karta je bila pub herc što mi je i simbolično, po tumačenju karata, nagoveštavalo da sam u novoj priči.
 

Stajao sam uz stalak za mikrofon pred gitaristom i pevačem Organizma kada je svirka počela. Beogradski bend Organizam, prvi put u Milanovcu, jedan na jedan sa publikom koja je bila toliko blizu da su oni iz prvih redova mogli da menjaju efekte na pedalama za bas i gitaru. Na platnu iza benda projektovana je njihova animacija iz pesme Šerpas („Sherpas“) koja postoji na Jutjubu. Pre svirke znao sam samo ovu stvar, ali sam od starta bio uvučen u njihov zvuk i pesme su mi ostale toliko živo u sećanju da, i nekoliko dana nakon svirke, mogu da se setim pojedinih rifova i prelaza. Jedan od stihova koji su mi ostali u glavi je „Raste kosmos između nas“. Možda je to lajtmotiv celog benda i njihovog stila, jer je motiv svemira jako prisutan u pesmama, kao i samom identitetu benda. Na njihovoj Fejsbuk strani možete da pročitate da „Organizam levitira iznad nivoa svesnog i kod prosečnog slušaoca izaziva senzaciju multiorgazmičkog ugođaja.” Za mene je u njihovom zvuku kosmičan upravo taj način kako grade pesmu. Nikada ne znate gde će vas put odvesti, čini se da se oko vas neprestano rađaju supernove i crne rupe gutaju i izbacuju nove svemire. Pesme su im nepredvidive, sa brojnim prelazima i promenama dinamike koje u nekim slučajevima nadolaze toliko prirodno da ni ne primetite da ste nastavili da igrate u drugačijem ritmu. Žargonski rečeno, Organizam zvuči haos, i to kao onaj svemirski haos za koji mi verujemo da je neuređen, jer je daleko iznad našeg poimanja, a zapravo je u potpunoj harmoniji. Bogatstvo njihovog zvuka je i u odabiru instrumenata i njihovoj konfiguraciji. Od bubnjara koji je sam za sebe mala galaksija, jer ga okružuju činele različitih oblika i veličina, preko gitare i basa sa efektima i vah pedalom, do klavijaturiste koji koristi neku neobičnu kost-belu flautu i reprodukuje prateće efekte preko računara. Vokal ima upečatljivu boju i sjajno varira melodiju tokom pevanja, a koliko sam mogao da čujem tokom svirke, u tekstovima takođe postoji često korišćenje tih kosmičkih motiva. Zbog toga sam ubeđen da je moj prvi doživljaj Organizma ekvivalentat doživljaju čoveka koji posmatra zvezde kroz skroman teleskop – potpuno sam oduševljen, ali moram da ih čujem opet, i u nekom drugom prostoru i uslovima, to će biti kao pogled kroz teleskop u opservatoriji. Srećom, već dvadesetog aprila nastupaju u Sijuksu u Beogradu, a onda i na „Next festu“ u Užicu.
 

Tvrdnja da je Retro klub koji je podjednako važan kao nekadšnja Sinema niko ne može bolje da potvrdi od benda Strah od Džeki Čena. To je njihov domaći teren. Baš tu, na takvim bliskim svirkama, oni su stvorili energiju kojom obaraju u nastupu. Izgradili su svoju vernu publiku, u koju se ubrajam i sam. I to ne kažem samo kao ustaljenu sintagmu, već imam i argumentovan primer za našu odanost: dok su svirali „Brisel“, pesmu koja je sad postala toliko legendarna da se tokom njenog izvođenja kišobrani neobjašnjivo pojavljuju nad pevačem, isključili su se zvučnici koji su prenosili vokal. Publika je otpevala celu pesmu, kao da je u pitanju karaoke uživo. Ono što posebno volim kod svirki u Retru je mogućnost da uočite živu magiju u bendu, jer se nalazite pred njima toliko blisko da ste i sami deo te priče. Najbolja slika te večeri je bila kada je bubnjar Džeki Čena tokom sviranja slučajno nagazio produžni kabal i izvukao ga iz zida pa su se sva pojačala isključila. Odmah ga je vratio u utičnicu i, kao da je to planiran prelaz u pesmi, odbrojao je takt i vratio ceo bend u gruv. To je magija i mogu da se zakunem da to nikada nećete videti na velikim svirkama gde po deset ljudi garantuje svojim platama da ne sme da dođe ni do kakve tehničke greške tih razmera. Nigde sem u Retru nećete doživeti da muzičari stoje u istoj srči sa vama, da ih, kao basistu Džeki Čena, guraju sa leđa iz šutke, da gledate kako publika diže pevača iznad glave, a on peva i nogom udara disko kuglu na plafonu... Mislio sam da će mi svaki sledeći nastup Straha od Džeki Čena predstavljati izazov za opisivanje, jer sam već toliko puta pisao o njima, ali oni uvek imaju nešto novo i neponovljivo, nešto vredno priče i sećanja. Oni su se toliko odomaćili u Retru i imaju tako snažnu vezu sa publikom da mogu sebi da dozvole džemke kroz svirku, jer svi znaju njihove pesme dovoljno dobro da prepoznaju varijacije i improvizacije na originalni zvuk, a tome su u ovom bendu posebno skloni gitaristi. Pohvalno je i to što jedan bend toliko vuče scenu i dovodi publiku na koncerte novih bendova, i to ne samo u Retro već i druge gradove. Sledeća ekskurzija sa njima je u Lazarevcu kada će nastupiti sa bendom Ućuti pas, koji je takođe briljirao u Retru i osvojio pažnju milanovačke publike.
 

Istorija rokenrola se gradi. Ovo je vreme za nas, ovo je vreme za sve naše ljude.

Andrea Kane

Нема коментара:

Постави коментар