Svima nam je perspektiva (esej)

        Nije retka pojava da se iz diskoteka i noćnih klubova, pored neizbežnih novo­komponovanih hitova sa standardne plejliste, čuju i pesme koje bi se samo žanrov­ski mogle svrstati u rokenrol (o ideološkoj konotaciji ne treba ni polemisati). Kada DJ proceni da je došlo vreme da pogodi u dušu one koji vole malo drukčiju muziku, a inače su rado viđeni gosti u svim klubovima, pa promeni ploču… pored prežvakanih ex-yu rock hitova i par remiksovanih stranih rokenrol hitova, sa visoko­decibelnih klupskih zvučnika ponekad procure i stvari mlađih bendova koji su naveli rokenrol kao svoj matični žanr. I ako bi te pesme, sa manje-više relevant­nom buntovničkom sadržinom, trebale biti “uljez” u moru jeftine patetike i lakih nota, one to nikako nisu. Naprotiv, savršeno se uklapaju u svrsishodnu koncpeciju diskoteka, a u toj ironiji najfasci­nantnija je reakcija mladih ljudi, mahom mlađih od 18 godina, na te numere. 

        Pre par godina, nakon svog mega hita “Budjav lebac” sa prvog al­buma, kojim su metaforično rečeno uhvatili boga za muda, bend S.A.R.S. je 2011. objavio svoj drugi album pod nazivom „Perspektiva“ i ozvaničio svoj upliv u komercijalne vode. Numera po kojoj je album nazvan se nije našla na ovom free download izda­nju, nego se godinu dana kasnije pojavila kao singl, pod etiketom MTV produkcije. Pesma je za kratko vreme postala veliki hit i otvorila sva vrata bendu (tehnički nimalo lošem), pa su koncerti postali znatno posećeniji. Često se mogu zapaziti i kao glavne zvezde značajnih rokenrol manifestacija, spotovi na društvenim mre­žama nesmanjenim tempom ruše sve rekorde gledanosti, rado su viđeni gosti na televiziji... a nakon svih tih manje-više relevant­nih “priznanja”, logika situacije nalaže da njihove pesme, ljubavno-političke tematike, moraju postati nezaobilazni deo repertoara u diskote­kama.

        Možemo posvedočiti da u današnjoj muzičkoj industriji poruke teks­tova nemaju gotovo nikakvu estetsku, a ni etičku vrednost. To se sve svodi na plitke emotivne poruke praćene “lakozapaljivim” elektronskim notama i produkcijski ispeglanim falš glasom random dame sa Ibarske magistrale ili napucanog bildera, crnca s nedo­statkom pigmentacije (što bi reko Six Pack). Takve numere čine 90% repertoara po diskaćima. Kada dođe “perspektivinih” pet minuta, prisutnima legne kao osveženje na dvosatnu monotoniju (tupc, tupc, tupc), nagli iskorak iz šablona. Zato oznojena omladina ponovo poskoči kad čuje uvodne taktove i čuveno  LALALALALALA­LALALALALA (izgleda da im je taj deo pesme jedino razum- ljiv). Ironija poste­peno počinje da kulminira od prvog takta, a svoj apsolutni vrhu­nac dostiže tek u refrenu :“Perspektiva” - stvarnost nam je crno- bela, a budućnost siva“. Da li se diskotekaši ikad zapitaju o čemu govori pesma? Ne. Da li uopšte treba dovoditi poruku pesme u pitanje pored neodoljive melodičnosti koju nudi ova crossover tvorevina? Pobogu, ljudi! Zašto?

        Ovakvih primera ima dosta, a ovaj je nekako najapsurdniji. Zaista je fascinan­tno radovati se propadanju sopstvene ličnosti, države u kojoj živiš, i naroda kom, nesvojevoljno, pripadaš. Koga okriviti? S.A.R.S. zbog toga što su napravili pev­ljivu pesmu koja je, van njihove volje, bije iz noćnih klubova? Fabrikovanu omla­dinu kojoj je jedino bitno u muzici skakanje? Sistem koji fabrikuje tu omladinu u emotivno i mentalno zakržljale ljude? Retorička pitanja su mi oduvek bila jača strana.

        Fakat je da stanje neće odmaći dalje od mrtve tačke. Nama, koji smo ovu neiz­bežnu društvenu pojavu konstatovali, preostaje da gubimo bi­lione neurona, a mla­dima treba prepustiti da uživaju, mladost-ludost. Jebeš mišljenje, jebeš bunt. Kome to treba još treba? To vreme je davno prošlo.

Arturo Bandini