NIKOLA VRANJKOVIĆ: NE POTPISUJTE NIŠTA ŠTO NE MORATE!

Za ovaj broj Pobune, razgovarali smo sa Nikolom Vranjkovićem. Pročitajte šta Nikola kaže o svojim novim počecima nakon izlaska iz grupe Block Out, sa kim sada sarađuje, koji su njegovi planovi u daljem periodu...

Pobuna: Prošlo je skoro pola godine od izdavanja "Bremeplova". Pro­mocija knjige i pesama još uvek traje. Ko­liko si zadovoljan urađenim, gle­dano sa ove vremenske distance?

N. Vranjković: Zadovoljan sam. Na­pravio sam neki plan kojeg se još uvek držim i zadovoljan sam. Uskoro izlazi i EP “Bremeplov” na cd-u (za Multime­dia Records), pa će izdanje biti konačno kompletirano. Veoma mi je drago što je publika jako dobro prihva­tila i knigu i EP. Imao sam nekoliko izuzetno lepih i posećenih promocija knjige i dosta akustičnih ili poluakustičnih nastupa u sklopu tih promocija. To je jedan pose­ban susret sa publikom, meni možda do sada i najvažniji u karijeri. Svirao sam i puno koncerata sa celim ben­dom. Im­amo još nekoliko fes­tivals­kih nastupa tokom leta. 

Pobuna: Šta te je poguralo da nastaviš dalje nakon razlaza sa bivšim bendom?

N. Vranjković: Možda najviše strah da će ostati veliki broj nezavršenih pe­sama, što muzički, što tekstualno, a da sam napravio pauzu u radu nisam sigu­ran da bih imao snage da nastavim. Kod takvih lomova, a ovaj je bio najveći u mom životu (u tom trenutku sam makar tako mislio, a život ti onda objasni da je to u stvari samo rekreacija za pakao koji tek sledi), ljudi se jed­nostavno zabloki­raju ili povuku u sebe. Osećao sam neku vrstu obaveze prema sebi i prema publici, možda po prvi put u životu. Nisam morao nikome ništa da dokazujem, ali me je fascinirala spoz­naja da je skoro 50 posto pub­like tek od raspada benda saznalo da sam ja pisao sve pesme, i muziku i tekstove.

Pobuna: U ovoj fazi tvoje karijere primetan je trend saradnje sa dosta muzičara. To su ljudi koji sviraju "malo" drugačiju muziku od tebe. Kako si to uklopio? Hoće li biti sličnih sa­radnji i u budućnosti?

N. Vranjković: U svim fazama moje karijere je bilo tako, samo što mi je sada lakše, jer ne moram da objašnjavam nikome zašto sam koga zvao, ili zašto me neko zvao kad su muzičari u pitanju, i mogu da iste­ram ideju do kraja. Na “Bremeplovu” sam, osim ljudi sa kojima već go­dinu dana sviram u bendu, sarađivao sa našom pijanistikom iz Nju­jorka, Danicom Borisavljević, sa Dejanom Lalićem (mandolinistom Orthodox Celts-a), Mikijem Ristićem (basistom Darkwood Duba) i dvo­jicom mojih omiljenih gitarista: Pitijem i Užom iz Goribora, sa kojima sam snimio naslovnu kompozi­ciju. Moji dalji planovi vezani su za dosta sviranja i snimanja novih pesama. Mislim da ćemo uskoro snimiti pesmu koja se zove "Vosak", sa specijalno specijalnim gostom Dragolju­bom Crnčevićem Crnketom, legendom Dr Project-Point Blank Blues Band-a na gitari, a nadam se i na vokalu. Imam puno planova, mnogo radim, ali mi u isto vreme fali puno vremena. 

Pobuna: U muzici si više od dve dece­nije. Kako gledaš na taj period, od početka do danas? 

N. Vranjković: Važno mi je da i danas volim muziku. Obozavam kon­certe. Volim da radim kao ton majstor drugim grupama, a volim i da idem na koncerte kao slušalac. Ništa se tu nije promenilo, osim što je mogućnost predstavljanja nekoga ko se bavi rokenrolom sužena do krajnjih granica. Internet je drugo, on može da posluži i pomogne u pro­mociji, ali puno više služi etabliranim umetni­cima, nego onima koji tek počinju. Devedesetih je postojala jedna povelika lažna nada na kojoj smo se mi vozili dosta dugo i koja nam je poma­gala da opstanemo kao muzičari i au­tori. Mnogo grupa je nastajalo iz neza­dovoljstva i revolta. Danas su klinci pametniji makar po tom pitanju, ali to im ponekad ukrade malo one energije i mašte koju smo mi regenerisali u to vreme. 

Pobuna: U kom trenutku si shvatio da želiš da izađeš pred auditorijum i poručiš nešto ljudima? I šta je preds­tavljalo to "nešto"?

N. Vranjković: Prvi koncert sam imao u osnovnoj školi i nemam pojma šta smo hteli da poručimo tadašnjoj publici na velikom odmoru. Često ne znam ni danas šta zelim da im poručim. Znam jedino da ceo život pred publikom sviram i pevam najbolje što umem i da je iskrenost u izvođenju nešto što je puno važnije od sjajnih reflektora, skupih bina i prevež­banih scenskih nastupa.

Pobuna: Koja publika dolazi na nas­tupe Nikole Vranjkovića?

N. Vranjković: Najobičniji normalni ljudi. Ne bih se menjao ni sa kim po pitanju publike tokom cele karijere.

Pobuna: Sarađivao si sa pregršt mla­dih bendova, radeći im produkciju prvih stvari i albuma. Ima li među tom mlađom gardom bendova i indi­vidua­laca koji bi doneli nešto novo na našoj sceni?

N. Vranjković: Ima ih puno u svim vidovima kulture, ali nemaju šansu da se predstave javnosti na pravi način, jer je blokada medija postavljena tako da izgleda kao da ona uopšte ne postoji. Kasno saznajemo za naše kvalitetne autore, često kad mnogi od njih već odu odavde ili prestanu da pišu, sviraju ili pevaju. 

Pobuna: Koja ploče, a koje knjige su najviše uticale na formiranje tvoje ličnosti i senzibiliteta? 

N. Vranjković: The Police-Reggatta De Blanc, The Clash-London Calling, Led Zeppelin-Physical Graffiti, Joy Division-Closer, Kino-Gruppa Krovi Bulgakov-Master i Margarita, Arkadij i Boris Strugatski-Golac na ur­vini, Bra­nimir Sćepano­vic-Usta puna zemlje, Čehov-Paviljon broj 5, Ricard Bah-Iluzije… 

Pobuna: Da li je internet (youtube npr.) unapredio ili obezvredio mu­ziku? 

N. Vranjković: I jedno i drugo. 

Pobuna: Za kraj, šta si dao, a šta dobio od muzike? Neka poruka mlađim ben­do­vima...

N. Vranjković: Dao sam celog sebe, možda to i nije dobro, ali ja nisam umeo dru­gačije. Dobio sam puno prija­telja, poznanika i kolega sa kojima se družim i sara­đujem. To je veliko blago. A poruka mlađim bendo­vima? Ne potpisujte ništa što ne morate i zaštitite svoje pesme i svoj autorski i kreativni rad na vreme.

Marko Nedeljković

Posetite Pobunu na facebook društvenoj mreži

Nikola Vranjković na FACEBOOK-u
Zvanični  Youtube kanal Nikole Vranjkovića.