NIKOLA VRANJKOVIĆ (intervju)

Mišljenja sam da Nikola Vranjković predstavlja jednu od najosobenijih ličnosti u našem rock'n'roll-u poslednjih dvadesetak godina. Muziku koju on radi teško je žanrovski svrstati, a možda to nije ni potrebno. Publika ga jako dobro razume i njegovi koncerti se iščekuju sa nestrpljenjem. Znam da su ove klišeizirane rečenice neadekvatne, ali ovog momenta nisam uspeo nešto mudrije da smislim kao uvod za razgovor sa Nikolom Vranjkovićem za fanzin Pobuna.

Napomenuo sam u uvodu da je ono što ti radiš teško svrstati u neku kategoriju. Stoga bih ovaj razgovor počeo sa pitanjem kako ti doživljavaš rock muziku? Kakvo ona značenje ima za tebe?

Rok muzika je nešto što vam pomaže da se prepoznajete sa ljudima, nešto što normalnog čoveka sa prosečnim osećanjima tera na razmišljanje i pokreće njegovu dušu i emocije. Već dugo to je jedna velika kuća u kojoj žive razne muzike koje su izrasle iz ritam i bluza, a otišle daleko do panka, indi roka, metala itd… Realno, rok muzika je u osnovi  “bubanj i bas, gitara i glas”, to je odlično opisano u jednoj pesmi grupe 16/8/23.

Fotografija: Nemanja Đorđević

Čini se da stvaraš svoju muziku u miru, da nisi opterećen objavljivanjem albuma. Kako odlučuješ kada ćeš da tako kažem zvanično snimiti neku pesmu?

Puno radim ali sam užasno spor i dosta toga menjam, nekad ni sam ne znam zašto… Snimio sam puno pesama u poslednje 3 godine, neke su odavno smiksane, za neke su snimljeni i spotovi a neke trenutno dovršavam u studiju, ali nisam još odlučio ništa u vezi zvaničnog izdanja. Obiman je materijal. Ništa što je zvanično ovde nije više merodavno. Važno mi je da se izborim sa pesmama do kraja, a naučio sam do sada iz hiljadu primera da nijedna prava pesma nigde ne može da zakasni osim ako nije u pitanju glupi politički pamflet pa joj ističe rok trajanja posle nekih izbora Ili slično što mene uošpte ne zanima.

Uopšte, izgleda po tvojim pesmama da na jedan osoben način poimaš vreme. Kao da voliš da „slušaš“ kako ono teče. Grešim li kada imam takav utisak?

Lakše se sa njim borim u stihovima nego u muzici, jer već dugo ne mogu da napravim pesmu ispod 6,7 minuta što nije dobro kad su mediji u pitanju. Još teže se borim sa vremenom u ovom običnom svakodnevnom životu. Trudim se da ga što više trošim na drage ljude, boravak u prirodi i muziku i uvek mi fali još koji sat ili dan u mesecu. Da vreme teče to shvatamo po nekim godišnjicama, rođendanima, starim slikama… to naše vreme. Postoji i drugo vreme koje se meri  nekim drugačijim merama koje mi ne znamo niti je važno da ih znamo. Vreme koje ima veze sa morima, šumama, planinama, rekama, vetrovima. Trudim se da naučim da slušam to vreme. Za tako nešto je potrebno da mnogo dana godišnje  boravite u prirodi. Da zaspite i probudite se u šumi ili na reci. Imam puno prijatelja i poznanika koji upravo tako žive.

U tvojim stihovima ne mogu se naći jednostavni odgovori, već ozbiljna promišljanja. Iz koje literature, muzike ili filma (ili svega zajedno) crpeš inspiraciju za njih?

Ranije, devedesetih godina bilo mi je neverovatno važno da makar jednu osobu koja prati moj rad uvučem u svet meni omiljenih umetnika od recimo Andreja Tarkovskog pa do Slobodana Tišme. Osećao sam se kao neki  PR amater tih mojih  velikana. U pesmi Andrej pokušao sam da ukomponujem  neke svoje zapisane utiske iz filmova “Solaris”, ”Ogledalo” i “Stalker” u ritam pesme “Zora“ sa prvog albuma Let3. Obožavao sam tu pesmu i taj bubanj, ali mi je uvek falilo da se zatvori neki ritmički krug. Otkucao sam taj ritam u midiju i počeo da menjam poziciju bas bubnjeva I doboša na nekim mestima. Dobio sam ritam koji se savršeno vrteo u krug ali nisam mogao da ga izbrojim već sam morao da ga učim napamet baš kao i svi bubnjari koji su ga do sada svirali. Još ranije, radeći na pesmi “Tri Korne Penal” (koju sam tako nazvao jer me često nervirao odbojkaški naziv za Block Out pa sam izmišljao nekakve sportske sinonime) pokušao sam da napravim nekakvu muzičko-lirsku paralelu sa Tišminim “Balderom na Prozoru”(Luna) i nikad objavljenom pesmom “Vrtoglavica” (La Strada). Uvek mi je važno da napravim pravila po kojima se gradi pesma koja,  naravno, nikada nisu ni slična.

Idući tragom prethodnog pitanja reklo bi se da usled toga u tvojim pesmama prevlađuje pesimizam. Utiču li na takav stav okolnosti u kojima živimo ili je to u potpunosti veznao za neki tvoj filozofski pogled na život, ako smem tako da se izrazim?

Nisam siguran da je u pitanju pesimizam. Možda je tačnije da se kaže da preovlađuje realizam. Što se tiče pesimizma, on često može da bude i pobeđen i da jednostavno isčezne, a to svakako nije najlošija  osobina mnogih ljudi  ovde i u svetu. Najgora stvar u našem društvu je lažni optimizam. Sa njim i njegovim pobornicima je teško boriti se, ukoliko uopšte više ikakva borba ima smisla na ovim prostorima, ali mislim da je sasvim legitimno uzvratiti realizmom, jer još uvek čak i ovde posle 25, 26 godina paklenog eksperimenta pravljenja i umnožavanja mutanata, postoje ljudi koji su potpuno svesni i umeju da misle i mogu pravilno da razumeju ono što vide rođenim  očima.

Fotografija: Maja Kujundžić

Spustimo se sad malo na „prizemnije“ teme. Poznato je da, pored svog autorskog rada, na različite načine sarađuješ sa velikim brojem muzičara. To ti omogućava jedan širi pogled na dešavanja. Zato bih te upitao šta doživljavaš kao glavne probleme sa kojima se rock muzičari u ovim krajevima suočavaju?

Sarađujem sa puno muzičara i grupa, prvenstveno kao producent i tonski tehničar. Volim taj posao. Glavni problem sa kojim se svi suočavaju je plansko uništavanje i zabranjivanje medijskog pojavljivanja bilo kakve pesme na srpskom jeziku koja ima jasan stav, bez obzira o čemu je reč. Za vreme Miloševića sa talasa B92 i Studija B čuli su se Direktori, Dža ili Bu, DLM, KZU… da ne nabrajam, bilo je puno bendova sa stavom, a danas su to režimske podstanice sa čijih talasa dopiru lake note domaćih etno - rege - folk - rok - ska kopija bosanskih i hrvatskih izvođača ili strana muzika za liftove. Problem je što je rokenrol od davnina  pevao  “God save the queen, the fascist regime“ ili “Bando Crvena“ a to ovde više nećemo čuti i videti na radiju i televiziji. Zamislite da ste odličan mladi fudbaler ili košarkaš i da vam neko non-stop zabranjuje da se pojavite i na najmanjem regionalnom takmičenju na kojem učestvuju nekakvi prosečni klubovi u kojima igraju sinovi i sestrići od ekonoma, trenera i vlasnika kluba, koji već imaju zagarantovan angažman u trećoj kineskoj ligi. Vaša je greška što ste uopšte počeli da se bavite tim sportom, a najveća greška je to što ste svesni da ste talentovani i bolji od polovine od koje jednostavno nije puno teško biti bolji. Kontaktiram sa puno ljudi preko Fejsbuka i tek sam pre neki dan shvatio da skoro trećina njih više ne živi u Srbiji i svakog dana ih je sve više i više. Mnogi od njih su svirali u raznim bendovima ili radili kao snimatelji, producenti, ton majstori… Danas predaju engleski u Kini ili rade na kruzerima…

Svedoci smo da zbog opšteg stanja na sceni (ako ona uopšte postoji), mnogi izgube volju za daljim sviranjem. Pokušavaš li neke od njih da odvratiš od takve odluke?

Odvraćam sebe često. Makar dok ne završim ovo  što sam započeo i u šta verujem. Ne pokušavam nikog drugog da odvraćam ni od čega, jer to uglavnom izazove kontraefekat. Ta reč ‘scena’ je nekako i sama smotana kad je izgovarate, a onda i pitanje da li ona postoji. Postoje ljudi koji sviraju i pevaju i uglavnom imaju između 40, 50 ili više godina. Ja im se divim na istrajnosti, jer neki su zaista ostavili veliki trag iza sebe. I da sad ne nabrajam mlađe ili bendove srednje generacije koji su veoma bitni, pomenuću samo  grupu “Repetitor“ koja čini mi se zadnjih par godina sa ponosom nosi barjak  beskompromisnog srpskog rokenrola.

Neizbežno je ipak u ovakvim razgovorima postaviti i neko klasično pitanje. Pripremaš li neke nove pesme i kada bi mogli da očekujemo njihovo pojavljivanje?

Sledećeg meseca će se pojaviti singl i spot za pesmu “Moraćeš da naučiši da živiš sa tim”. To je moja pesma koju sam snimio prošle godine u Nikšiću sa crnogorskim bendom Autogeni Trening. Bržeg je tempa i voleće je onaj deo publike koji je bio više naklonjen pesmama kao što su “Manastir”,”Zvezdane Staze” ili “Prokletije”. Spot su uradila  braća Vladimir i Danilo Pendo. Trebalo je da se pre određenog vremena konačno pojavi i spot za pesmu  “Sve što mogu reći”,  koju sam konačno snimio u studiju i jako sam zadovoljan  ali nešto se iskomplikovalo oko međusobnih dogovora  snimatelja, montažera i režisera, pa ne znam trenutno ni kakva će biti sudbina tog spota. Kakva god bila, pesma je posle sto godina konačno završena. Za dalje postoji nekoliko varijanti, ali nisam još odlučio. Sve sam bliži ideji da to bude dupli album, a da do izlaska pustim još nekoliko singlova. Pre nekoliko dana smo na probi snimili i radni snimak poslednje pesme koja se zove  “Tajni život suterena” i trebalo bi da nastavi tradiciju “Rođendanske pesme”, ”Tri Korne Penal”, ” Kome”, i “Tehnologije” koje su uspešno zatvarale svaka svoj album  proteklih godina.

Nadam se da te nisam mnogo namučio ovim razgovorom. Za kraj bih te upitao, da bunar želja ipak funkcioniše, šta bi sebi poželeo u narednom periodu?

Poželeo bih svima isto što i sebi, da što duže ostanemo zdravi, a da se oni koji boluju od neke bolesti uspešno oporave. To je u zemlji u kojoj živimo uglavnom lutrija.

Miloš Ivanović