Savršenstvo je opasna iluzija-Tihomir Skara (esej)

Ovaj tekst je trebao imati dosta duži naslov, koji opisuje o čemu ću pisati. Pisaću o ovom amaterskom vidu novinarstva kojim se bavimo, kako to utiče na bendove i kako bendovi utiču na nas, pisaću o značaju grupnih fotografija pre odlaska u grad, dok se druženje stavlja u drugi plan i o ostalim banalnim a opet bitnim stvarima koje mi usput padnu na pamet.

Amatersko novinarstvo nije težak posao. Svako može njime da se bavi i ne iziskuje skoro nikakve posebne tehničke ili bilo kakve druge prednosti. Potrebno je pratiti oblast o kojoj se piše i prevazići stil pisanja desetogodišnjaka gde „cveće miriše trava je zelena proleće je stiglo“. Što se mene tiče, mahom pišem recenzije muzičkih izdanja. Zadatak mi je da pronađem album, preslušam ga i dam svoje mišljenje u vidu kraćeg teksta. Problem nastaje kada se susretnem sa nedovoljno informacija. Bendovi često nemaju profile na sajtovima namenjenim za takvu vrstu promocije (bandcamp, soundcloud, čak i youtube), dešava se da linkovi na kojima se nalazi album nisu dostupni ili nefunkcionalni, a kada se dođe do materijala, isti je nepotpun i neobazrivo sortiran i imenovan, bez ikakvih dodatnih podataka. Bendovi tako očekuju da ti pošalju link na društvenoj mreži i da dobiju pozitivnu recenziju. Neće moći tako. U ovom vremenu brzih tehnoloških i informatičkih promena, gde se žena razvede jer je preko Google Earth-a videla mužev auto kod švalerke, jedan bend od četvoro, petoro, šestoro ili više ljudi, nije u stanju da sam sebi uradi besplatnu promociju i upotpuni svoj materijal. Onda posle kukaju da se scena loša, da bi oni bolje uradili nego neki koji su stisli zube i potrudili se. Smatram da je vrlo bezobrazno kada tek tako stigne link do muzike koja je osakaćena. Naravno, sve preslušam, istražim o bendu, i napišem osvrt na album, iako bih najradije samo odgovorio automatskim „seen“-om, ali bih tako samo stao na stranu ovoga o čemu pišem. Kada sajt ili platforma ponudi opcije koje treba popuniti, nemojte da vam bude teško, popunite sve, stavite tekstove, potpišite ljude koji rade „iza kulisa“, napišite kad je nastao materijal, itd. Svi želite disk vašeg albuma koji će stajati na policama neke radnje, a i unutar njega je knjižica koju ćete morati da kreirate, ovo je isto, samo digitalno. Bendovi koji ovo čine su svima poznati i njima ovo nije ni najmanje teško. Zaista je bespotrebno i sramotno ovo pominjati u današnjem vremenu, ali očigledno je da ima još onih kojima svakodnevno treba trubiti da ne guraju prste u šteker, to je ta priča. Da zaključim, ne budite lenji, od vašeg zalaganja zavisi i vaš uspeh, a za vaš neuspeh nije niko drugi kriv osim vas, niti će vam kuknjava bilo kako pomoći.
Dolazimo do meni zanimljive teme, a to je fotografisanje. Poslednjih par godina ogromna je ekspanzija mobilnih telefona sa dobrim kamerama. Poznato je da kod nas svako ima takav telefon, neko čak i više komada. Koliko služi da zabeleži uspomene, toliko je uspeo da nas otuđi. Okupimo se tako pred izlazak u grad, sedimo, sprdamo se međusobno, čekamo lepši deo da dođe, a kada konačno stigne, sve se pretvara u fotografski studio. Suština takvog druženja se pretvorila u beskrajno slikanje, svakog sa svakim. Nastane tu bezbroj istih slika, jer „nisam lepo ispala“. Koliko je meni poznato, cilj toga je skupljanje onih plavih palčeva okrenutih ka gore, a time dizanje samopouzdanja, valjda. Nastavak istog rituala sledi kad se ekipa preseli u kafić ili bilo gde. Sutradan ili isto veče slike završavaju na internetu, a za par dana čupamo kosu, jer kako ovaj odvratni sme da mi „lajkuje“ sliku, a ovaj zgodni me ne jebe dva posto?!
U suštini, ne zamara me ovo toliko, zapravo žalim takve osobe, i pozivam se na onu što naši stari kažu – pitaće vas starost gde vam je bila mladost.
Ista je priča sa slikanjem i snimanjem koncerata i svirki. Sve je veći broj onih koji odlaze na muzičke događaje i konstantno snimaju/slikaju. Takvi snimci na kraju bivaju obrisani jer su loši ili jer zauzimaju prostor, a svirka se propušta jer je pažnja na drugoj strani, a takođe nekome smetate. Da li cilj toga da budemo prvi sa nekom informacijom, zaista ne znam. Par dana nakon svirke, net je pun kvalitetnih i profesionalnih snimaka i slika koje prave profesionalni ljudi koji zbog toga i posećuju koncerte, tako da je ovo meni zaista idiotski.
Otprilike to je to, razdužio sam mnogo. Suština ovog teksta je možda ta da su se uspomene preselile na mrežu i u digitalni svet. Sve što uradimo, uspemo i postignemo, odmah završava u binarnom svetu i postaje trajno, a ako se ne objavi, kao da se nije ni desilo. Ako ste raspali šupak, takvog će vas i zemlja prekriti, to što ste život preneli na mrežu i tamo ga šminkate, idealizujete i mislite da će isti izgledati kao sjajne slike sa tumblr-a – zajebali ste se pošteno. A to je i jedino što je kod vas pošteno.

Tihomir Skara