La Strada (predstavljanje)

La strada–La strada (1987)

fotografija preuzeta sa facebook-a benda

Već od pesme „Mlad i radostan“, prve pesme na prvom i jedinom albumu novosadskog benda La strada, obuzima me atmosfera i osećanje koje izaziva spoj Tišminog glasa i muzike. Mislim da je ovo pravi album za ove prevrtljive zimske dane. Sećam se kako sam ga preslušavao šetajući po gradu, tonuo sam u melodiju i reči i ubrzo sam i sâm bio radostan što sam mlad i usamljen na ulici. Grad je postao scenografija za muziku. Tada nisam čitao Tišmu, pa mi je bilo još lakše da se poistovetim sa njegovim glasom, tim lirskim subjektom koji kaže kako je mlad i radostan mada se ništa ne dešava.

miris ruža i snega

u vazduhu kasni decembar

pred dragstorom sam stajao sam

i uveče i celu noć sam

Tek kada sam nekoliko puta preslušao ceo album i predao mu se u potpunosti, shvatio sam veličinu ove numere. La strada je zasigurno konceptualni album, što se naslućuje i činjenicom da je ime albuma i benda identično. To znači da su sve pesme na neki način povezane i da zajedno daju pun smisao, iako i svaka pojedinačno ima svoje značenje i ogromnu vrednost. Mislim da je u ovom slučaju presudna lirika Slobodana Tišme koja tematsko-motivski prožima svih sedam kompozicija. Slušano iz te perspektive, pesma „Mlad i radostan“, stvar koja otvara album postaje programska pesma koja objašnjava čitavu perspektivu subjekta koji peva. U prvi plan izlazi ta samoća, usamljenost junaka koji posmatra svet sa radošću iako „realnih“ razloga za to nema; on ističe da je njegova opijenost druge prirode, a ne rezultat pića ili otrova. On je „čist“. Njegove reči slave tu samoću, ali muzika i uvodni gitarski rif daju na težini i ta težina prija, ali svakako nije radost, ona raspevana lakoća koju radost podrazumeva. Ovo je neka druga vrsta radosti koja je jako povezana sa samoćom, melanholija u kojoj se uživa.

ja sam tako radostan

bez ikakvog razloga

ja sam tako pijan

bez ikakvih otrova

U sledećoj pesmi, „Došla su tako neka vremena“, ta ideja je još naglašenija refreničnim ponavlja da je sam, „na svetu sam“. Promena se nalazi u tome što sada postoji i obraćanje nekom drugom licu, nekom Ti koje se takođe karakteriše samoćom. Time se postavlja jednakost između onog koji peva i onog kojem se glas obraća. Kada se jednom te pesme uvuku u glavu i preplave sve druge misli, slušalac se poistoveti sa lirskim subjektom – onda je moj glas ono Ja koje kaže da je samo na svetu, a svi drugi oko mene su isto tako sami, tako mi ono Ti postaje bliskije. Ovaj efekat u pesmi postiže se ponaljanjem u dve odvojene strofe, koje se razlikuju samo variranjem u obraćanju:

ne brinem ništa slušam sad ne brini ništa slušaj sad 

ne brinem ništa ovog jutra ne brini ništa ovog jutra

jer ja sam sam jer ti si sam

jer ti si sam jer ja sam sam

jer ja sam sam na svetu sam jer ti si sam, na svetu sam

Iskustvo samoće tako postaje zajedničko, a odnos između prvog i drugog lica se gubi, jer njihovo postojanje i ponašanje se izjednačava, pa tako stih „i želiš samo ono čega nema“, može da se pripiše i prvom licu, odnosno glasu koji peva, što je važno mesto jer može da posluži u razumevanju ostalih pesama.

„Neautentični sneg“ je svakako pesma koja objašnjava ovu zimu – ovaj reciklirani sneg koji se pretvara u vodu i blato. Kada se setim onih zima iz detinjstva i smetova koji su se činili kao planine, koliko smo se samo radovali toj belini, za današnje padavine mogu samo da kažem da su neautentične. U ovoj pesmi se javlja i ženski vokal koji je motivisan time što se u pesmi govori o devojkama pod snegom/devojkama u vrtu. Za razliku od prethodne pesme u kojoj je samo popunjavao melodiju, ovde ženski vokal prati muški i pesma tako dobija drugu dimenziju, zvuči prilično psihodelično zbog kontrasta sa Tišminim dubokim glasom. Tematski je pesma povezana sa ostalim zbog te zime, ali je ono o čemu se govori znatno nadrealnije u odnosu na prve dve pesme, što naslućuje dubinu sadržaja koja se otkriva tek na kraju albuma.

„Pesak i sunce“ je pesma koja potpuno obara svu logiku i sve kalupe i etikete kojima sam mogao sebi da objasnim ovaj album. Čvrst gitarski rif uz ritam sekciju vuče početak pesme dok klavijatura naglašava završetke stihova, a onda se na polovini pesme gubi gitara da bi klavijatura bojila atmosferu i opet se javlja taj osećaj začudnosti. Ta distorzirana gitara i njen uticaj se najviše vidi u ovoj pesmi, kako njenim prisustvom u prelazima i završetku pesme, tako i u njenom odsustvu kada njen prigušeni zvuk pravi drugačiju emociju. Slike koje se obrazuju rečima u osnovi i nisu tako fantastične ali u sadejstvu sa muzikom su nekako zastrašujuće, pogotovo uz način na koji Tišma uzvikuje u refrenu „doći će taj dan kad ću moći reći zbogom svim svojim zabludama“. Ta mračna atmosfera se razbija tek kada zapeva „pesak i sunce“, kao da je to jedina slika naspram onih koje izazivaju osećaj teskobe.

u senci krošnje stojim

razmišljam o tipu koji

peva na teveu, peva na teveu

ali to i nije nešto

on u stvari ne postoji, on u stvari ne postoji

Prostor u ovoj pesmi se smenjuje sa svakom strofom. Pripovedač nas vodi kroz pustinju, tamo gde su pesak i sunce, onda priziva sliku visoke trave u kojoj leži, a u refrenu prikazuje prostor sobe. U drugoj strofi kaže da tip na teveu ne postoji, možda zbog toga što je vezan za medij televizije, iako i sav drugi prostor koji se navodi izgleda podjednako nerealno. Čini mi se da odraz posledih stihova navedene strofe postoje i u jednoj pesmi beogradskog benda Dingospo Dali, „Možda on i ne postoji“. Namerno ili ne, u njoj se na sličan način naglašavaju stihovi i izaziva se isti osećaj.

A onda, kada stignete do pete numere, poletni, čist zvuk gitare vas iznenadi. „Okean“ je svakako „najveselija“ pesma na ovom albumu. Pišem to sa navodnicima, jer je jasno da je osećaj radosti na ovom albumu drugačiji od onog na koji smo navikli i koji se očekuje. U prvim stihovima glas peva kako je njegova mladost i hrabrost komedija, predstava. Ova pesma je jako važna na planu teksta jer se u njoj vidi ono što će Tišma razvijati u svojoj poeziji:

okean pun je reči, pun je mačeva

okean je biti tužan iza sutona

okean pun je reči, pun je šapata

grad je tih i tužan iza sutona

Ova pesma je primer kako poezija može dobro da funkcioniše u muzici. Okean i grad, reči i mačevi se posmatraju paralelno, kao nešto slično, sa zajedničkim svojstvima. I dovoljno je zamisliti bukvalnu sliku takvog okeana, punog reči/mačeva, pa da to bude sasvim dovoljno da uvidimo pred kakvim neverovatnim primerom muzičke umetnosti se nalazimo. Možda je to samo do mene, ali sam uveren da se u prvom stihu čuje: okean pun je reči, pun je mačeva(l). Možda mi se čini zbog oduženog vokala a, ali u svakom slučaju, značenje bi tako bilo samo pojačano: okean je pun reči, pun je mačeva val. Motiv vode je inače na ovom albumu jako prisutan, u ovoj pesmi i pogotovo u narednim.

Posle pesme „Okean“ sledi pesma „Plavi tonik“, koja je u velikom kontrastu sa prethodnom numerom. Ovu pesmu sam prvi put našao čitajući neki Vranjkovićev intervju u kojem on govori o pesmama koje su uticale na njega; istakao je Plavi tonik kao jednu od tih. Mračna atmosfera je pojačana, motiv vode postaje dominantan, slike na početku su asocijativne i njihov spoj izaziva zbunjenost. Novina je u tome što se javlja motiv sna koji bi mogao da objasni i objedini glavne motive (samoća, voda) iz prethodnih pesama:

ja sam sâm, sâm u moru sna

U ovoj pesmi postoji deo koji me je potpuno oduševio svojom zvučnošću, korišćenjem frikativa i nagomilavanjem suglasnika s, toliko da to stvara iluziju talasa; isti osećaj izaziva i naglašavanje vokala a u završetku stihova:

plivač sam na pustom moru što se bori s talasima

ovu noć bez obala

svud je voda bez svetlosti u koju sam sav potono

Još jedno važno mesto je pominjanje Meseca, po prvi put na celom albumu. Glas kaže kako nema Meseca, a oko njega je crna voda, prazan je svod, kao što je prazno i dno. On je u praznini. Ova pesma je najpoetičnija u tom smislu što se sve ostale tekstualno spajaju u njoj, jer je poslednja kompozicija „Mama Luna“ u kojoj motiv Meseca/Lune postaje dominantan. Ako imamo u obziru činjenicu da se prethodni Tišmin bend, u kojem su svirali neki od članova La strade, zvao Luna, taj motiv dobija još veći značaj. U muzičkom pogledu klavijatura ima prevagu i njena boja doprinosi tom osećaju sna, zvuči potpuno filmski, tako da slike koje se obrazuju rečima postaju življe.

Kada sam dopuzao do poslednje pesme, izgubljen i potpuno oduševljen svim onim što sam čuo do tada, „Mama Luna“ mi je dokazala da je ovaj album nešto najvrednije što imamo u našoj muzici i da bi ga trebalo spakovati i poslati u svemir kako bismo obezedili svoje mesto u mogućem intergalaktičkom životu. Takav završetak albuma… U ovoj pesmi kao da dolazi do tog oproštaja koji je pominjan u pesmi „Pesak i sunce“, „laki hod za zbogom“, čini se da dolazi do izlaska iz sna, sve se podiže. Grad sa početka albuma gubi svoj jedinstveni identitet, postaje „bilo koji grad“ i time značenje ovih pesama, prave poezije, beskonačno širi na sve urbane sredine. Opisan je kontrastom svetla.

Bilo gde i kada

bilo koji grad

svetlo-tamni grad

Atmosfera koja je pratila ceo album sada je svedena na najvažnije činioce, svaki instrument ima svoju važnu ulogu, bas linija potpuno zaokuplja, a onda ono uzvikivanje na kraju, neka vrsta prizivanja Lune, ali ne u direktnom obraćanju, već u ponavljanju te reči koja postaje magijska. Variranje njene zvučnosti muškim i ženskim glasom – to je prava fatanca! I sama pesma, kao i čitav album, završavaju se tim rečima, polako se stišavaju i nestaju. Ostao sam potpuno zatečen takvim spektakularnim krajem.

Razmišljao sam i o vezi između Felinijevog filma i ovog albuma i ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da postoje, ali mi je bio sličan osećaj, ta atmosfera grada u mraku, teskoba, kao i sam završetak filma u kojem junak ostaje suočen sa svojom samoćom, pijan, na plaži, u mraku, dok talasi zapljuskuju obalu… Možda je taj uticaj italijanskog neorealizma u filmu ostavio najveći trag na minimalističkom izgledu albuma u kojem dominantu imaju odnosi svetlog i tamnog.

Ova ploča je snimljena osamdeset i šeste, u studiju 1 novosadskog radija, sledeće godine je puštena u prodaju u svega pet stotina primeraka. Kopao sam po netu – na Kupindu je neko prodaje za 14.000 dinara uz opis da je raritet. I stvarno, slažem se, ovaj bend je svakako jedinstven slučaj u našoj kulturi, pogotovo kada ga posmatrate u širem kontekstu naše muzike tih godina. Tišma je pre toga snimio jedini album sa bendom Luna – „Nestvarne stvari“, a La strada je nastala posle raspada Lune i prvu svirku su imali kao predgrupa Električnog orgazma. Članovi ovog benda su kasnije svirali u Obojenom programu, u bendu Boue, Firči je svirao sa EKV-om posle Lune…

Novi Sad je ovim bendom dobio još jedan orden za doprinos avangradnoj struji naše muzičke scene. Publika je dobila jedan sadržajan album koji daje dovoljno materijala za preslušavanje i traženje. Svaki slušalac u „La stradi“ može da nađe duboku muziku u koju će da uroni i da bez prestanka ponire u njene slojeve, onoliko koliko ima daha i snage.

Andrea Kane