Dar za Valjevo od DA produkcije (izvestaj sa svirke)

Dar za Valjevo od DA produkcije 

Dvadeset i prvog marta u holu Centra za kulturu Valjevo održan je koncert na kojem su nastupili „Strah od Džeki Čena“ iz Gornjeg Milanovca, „Siempre Peligroso“ iz Šapca i „Taunšip rebelion“ („Township rebellion“) iz Valjeva. 

Kada sam došao, oduševio sam se prostorom namenjenom za svirku. Hol Centra za kulturu u Valjevu je savršen za ovakve manifestacije. I sama okolina, izlaz na reku i veliki plato pred Centrom je doprineo osećaju da rokenrol muzika i dalje ima značaja u jednom gradu. Ekipa iz DA Produkcije je obezbedila najbolje moguće uslove za koncert, od ozvučenja i opreme za bendove do pristupačne cene ulaznica i pića. Zato mi je bilo veliko iznenađenje što je odziv publike iz Valjeva bio tako mali. Možda je to do same veličine hola u koji komotno može da stane više od 200 ljudi, pa sve ispod toga izgleda kao da je prazno, ali je za nastup Straha od Džeki Čena bilo tek tridesetak ljudi. 

Ipak to nije bio problem za ovaj bend koji se predao muzici i sa uživanjem odsvirao svoju listu pesama. Otvorili su nastup sa pesmom „Brisel“, koja je trenutno u fazi postprodukcije i uskoro će se pojaviti kao njihov prvi singl. Za sve one koji su čuli demo snimak ove pesme bilo je očigledno koliko živo izvođenje bolje zvuči, a to je ono što je najvažnije za jedan bend. Svirka uživo je najjači dokaz da li neki bend vredi ili ne. Strah od Džeki Čena je zasigurno jedan od najboljih bendova uživo jer sviraju sa toliko energije i želje da publika biva ponesena. Mogli smo da zapazimo kako je svaki od članova benda pevao dok je svirao i to je siguran pokazatelj da uživaju u tome što rade i da uvek iznova doživljavaju svoje pesme. Branimir Lokner je u tekstu „3. BELGRADE DEMO FEST LIVE – Zagrevanje pred početak“, povodom njihovog nastupa u Dangubi pred novi Demo fest, okarakterisao ovaj bend „kao neku varijantu emo roka“, čime je pokazao ozbiljno nerazumevanje u žanrovskom određivanju, a i pogrešno tumačenje onoga što je esencija dobrog benda. Emo rok je odrednica koja sugeriše da je emotivnost u izrazu prenaglašena, što znači da skreće u patetiku i ima negativno značenje, što za ovaj bend nikako ne može da se kaže – ni po zvuku, ni po tekstovima pesama. Mogu samo da nagađam da li je Lokner značenje emocije u tekstovima ovog benda pogrešno shvatio ili je i to deo „personalnih promena“ (kako je nazvao proširivanje postave benda novim gitaristom). „Strah od Džeki Čena“ je svojim nastupom pokazao da su pravi rokenrol bend, dovoljno silovit i tvrd u zvuku da mogu da otvore koncert na kojem nastupaju još dva, po zvuku, mnogo žešća benda. 

Drugi bend je bio Siempre Peligroso. Tada sam prvi put čuo za njih i na prvo slušanje su me kupili svojim alternativnim stilom koji oscilira između težine i masnog zvuka kakav imaju „Daun“ („Down“) i „Pantera“ do dobrih i silovitih vožnji nalik na „Čejnse“ („Alice in Chains“). Iako je vokal bio nešto tiši od ostatka benda, pevač me je apsolutno oduševio rasponom glasa i bojom. Čini se da taj čovek može da otpeva apsolutno sve, i vrišteće visine i duboke, mračne basove. Pohvalno je i to što su im sve pesme na srpskom jeziku, što je inovativno za ovakav bend, jer ovaj zvuk jednostavno vuče autore da pišu tekstove na engleskom, pošto reči zvuče egzotičnije na stranom jeziku. U tome leži i izazov za njihove autorske pesme – izbor reči je presudan jer one u kombinaciji sa melodijom glasa i muzičkom linijom benda dobijaju svoje puno značenje. Takva je pesma „Strah“ u kojoj stihovi („Strah nosi me na sve strane“) zadobijaju drugačiji oblik i značenje uz zvuk koji ih prati. Međutim, u nekim pesmama, kao što je pesma „Reka“, značenje tekstova nije na nivou muzike baš zbog upotrebe opštih i iznošenih prideva i priloga („Kraj proklete reke/ misli mi lete/ pogled ka gradu tužno sumnju stvara). Kada sam posle svirke preslušavao njihov prvi album „Razor“, uvideo sam da zvuče bolje uživo, što je, kao i u slučaju Džeki Čena, potvrda da je to kvalitetan i zreo bend. O tome svedoči i njihov spot za pesmu „Laž“ gde se vidi da i u vizulenom izrazu grade određenu vrstu lične estetike i da imaju svoje mesto na muzičkoj sceni. 

Brojni Fanovi „Rejdža“ („Rage Against The Machine“) su ovacijama pozdravili početak nastupa vrlo popularnog tribjut benda „Taunšip rebelion“ iz Valjeva. Meni je ovo bio prvi put da ih čujem, a naslušao sam se pohvala o tome kako nastupaju i koliko su blizu svojih uzora. Možda su moja očekivanja bila prevelika pa sam zbog toga bio i previše kritičan na početku svirke. Činilo mi se da vokal u prvim pesmama nije mogao da se izbori sa visokim tonovima koji su mu izletali tokom pevanja i bilo ga je teško razumeti šta repuje. I zvuk gitare je bio problematičan, od boje do prepoznatljivih deonica. Ali već posle dve tri pesme, kada su se usvirali i osetili povratnu energiju oduševljene publike, opravdali su titulu najboljeg „Rejdž agenst d mašin“ tribjut benda. Bilo je neponovljivo gledati kako zajedno sa glumcem Nikolom Vujovićem, koji im se pridružio na bini, izvode „Bulet in d hed“ („Bulet in the head“). To je bila potvrda da su ovakvi koncerti vrlo važni za Valjevo, a i naše društvo uopšte, i da umetnici moraju međusobno da sarađuju, jer je sama Umetnost sve više na margini. Kao veliki fan „Rejdža“ smatram da je veliki izazov svirati njihove pesme jer je njihov zuvk toliko autentičan da je dovoljno da čujete dva tona gitare i da znate da je to Tom Morelo, a svaki stih Zaka de la Roše je poput dinamita. Zbog toga odajem priznanje ekipi iz Valjeva koja se odvažila da svira tu muziku ovde gde je politička i socijalna osvešćenost neophodna. 

Ovo je samo moja želja i razmišljanje: bilo bi interesantno čuti kako bi ova formacija zvučala da pravi autorske pesme. Bend sa takvom silom i oštrom lirikom je neophodan ovom društu i možda bi to bio dobar način da se razviju van okvira tribjut benda. 

DA produkcija je učinila veliku stvar za Valjevo, a i za samu muzičku scenu, okupivši ova tri benda. Srećom, već za april su najavili nove manifestacije i koncerte, a sudeći po dosadašnjem radu, biće sve bolje i bolje!

ANDREA KANE