Fucktor 02 (intervju)

Domove omladine vratiti omladini

Kako je izgledala muzička scena u Kruševcu u vreme kada su oni počinjali sa radom? Koja su to bila kultna mesta gde se izlazilo i sviralo, ali i ko su bili njihovi idoli, razgovarali smo sa Vanjom Davidovićem gitaristom sastava Fucktor 02 pre nastupa u Kruševcu održanog 14. februara.  Ovu priliku iskoristili smo da sa Vanjom porazgovaramo i o Udruženju rock umetnika Kruševac, dok smo se dotakli i teme lokalnih ustanova u kulturi i pitanja zašto ne rade ono što je u opisu njihovog posla?

Iako je već prošlo puno  vremena od trenutka kada ste krenuli sa radom, a kako je pre Fucktora bilo i nekih drugih bendova koji su se kasnije nadovezali na ovu priču, ipak zanima me kako je to, sada sa ove distance, izgledalo u tom periodu? Zašto ste se vi u tom periodu okupili i odlučili da svirate?

Vanja: Sve je krenulo od ideje o akustičnom bendu, Ljuba i ja smo napravili bend Son’s of Inkvisition. Odatle je posle izrasla Inkvizicija, ustvari prvo je doživotno bolovanje bilo,  Ana Marković, Đura, Ljuba i Miljan Grozdanić. Nekih godinu i po dana smo radili, čak smo snimili i neke demo snimke u Nišu. Posle toga je došlo do razlaza čisto idejno, ništa ovako. I dan danas smo prijatelji, da neko ne pomisli da je nešto drugo bilo u pitanju. Onda Ljuba i ja ponovo pokrećemo Inkviziciju, upoznajemo Sijuksa, koji ulazi u bend i Tadić Dimtrije Giša. Mi smo imali sasvim druge idole u odnosu na omladinu danas. Nama su ti neki muzičari i ta neka scena bili vrlo, vrlo interesantni i hteli smo da se ponašamo kao oni. Nikada nismo imali neke porive da sanjamo sad da postanemo neke zvezde da bismo imali novac, neke vile, neka čuda, nego sama ta scena nam je bila interesantna. Maštali  smo o tim turnejama, o tom autobusu, žurkama posle toga, želeli smo taj neki život da doživimo i mislim da smo bili spremni i što se tiče energije i kreativno. Međutim, situacija u zemlji početkom devedesetih je počela strašno da se zakuvava, tako da mi bukvalno nismo izlazili iz nekih lokalnih varijanti, ali svirali smo u Domu omladine non stop. Sam Fucktor kao Fucktor dolazi do nekog zaokreta  94. godine. Pod uticajem Seattle scene i tog nekog zvuka prestajemo da sviramo heavy metal i krećemo da istražujemo neke druge vode i ulazimo u studio tad. Kruševac je imao tad studio ABC kod Vlade MIlutinovića i Jovan Petrović je radio produkciju tog prvog albuma Fucktora.

 Kuda plovi ovaj brod?

Vanja: Da, Kuda plovi ovaj brod, koji je izašao za Take It Or Leave It. Mi smo tu bukvalno u studiju promenili naziv iz Inkvizicija u Fucktor 02, koji znači, u nekom slengu Torov čekić. Ovo Fuck neću da prevodim, a ovo 02 je sasvim prilepljeno slučajno ili namerno više se i ne sećam. To je tada značilo ime nekog kompijuterskog virusa, koji ulazi u sistem i ruši sistem. Tada smo upoznali našeg sadašnjeg tekstopisca  Tomislava Mihajlovića Tonija.

Onda je to možda bila neka ideja da iznutra srušite sistem?

Vanja: Pa ne bukvalno buldožerom da ga srušimo, nego jednostavno rock n roll je muzika sa porukom. Od početka smo bili svesni toga kakvu moć mi imamo, da preko tekstova i emocije pokažemo publici i ljudima koji vole da slušaju našu muziku da postoji i drugi način. Da im ukažemo na te greške u sistemu i da ih pridobijemo na našu stranu radi njihovog duhovonog ozdravljenja i zdravog razmišljanja za budućnost. To je bila neka naša vodilja.

Ono što je intresantno kod tekstova koji su nastajali još devedestih, a to ste negde već pominjali, je da su isti aktuelni i danas?

Vanja: Da se ne ponavljama sad, ali menjaju se vlasti, menjaju se vlade, ali su u principu svi ti ljudi isti. Ovi koji sad dolaze su deca od onih koji su bili osamdesetih, sedamdesetih godina. Znači sve je to neverovatno povezano. Mnogo je sve ispolitizovano, mnogo je bola, pljačke i muka naneto narodu. Pokušavamo da na neki način probudimo svest. Mnogo nam loše sada ide, mnogo nam je lakše bilo devedesetih godina svirati rock n roll muziku. Bilo je mnogo više mesta za sviranje. Bilo je mnogo više mladih ljudi koji su želeli to da čuju. Današnjoj omladini se plasira, kako to da kažem, mešaju se babe i žabe. Ima mnogo tih reality-a , takmičenja zvezda, zvezdica, gde se apsolutno meša pop kultura sa folk kulturom. Gde se ne plasira čak ni ta naša tradicionalna folk kultura, nego zvuk sa nekim toliko bolesnim tekstovima. Ljudi uopšte ne znaju razliku između te pop i folk muzike . A rock muzika je muzika sa porukom i nosi neki bunt. Smatram da je zdravo, i moji roditelji i roditelji mojih roditelja i ja tako vaspitavam decu, da u tim nekim godinama adolescentnim  mora da postoji bunt.

U smislu da je to normalan deo odrastanja?

Vanja: Normalan deo odrastanja je da imaš neki bunt i da imaš neko svoje mišljenje i da rušiš neke barikade i perdrasude. To ovoj deci danas fali. To sam shvatio po mojoj deci, a imam troje dece različitih dobi i gledam kako oni razmišljaju. Ne kažem da to nije zdravo, ali jednostavno sav taj neki bunt oni to plasiraju preko interneta  i sve ostaje samo tu. Dok, mi kada smo bili mladi nismo imali ni mobilne telefone, dogovorimo se večeras da se sutra  nalazimo u šest popodne i sutra se nalazimo tad. Nema ono da se zivkamo dvesta puta, jesi ustao, šta si obuko, jednostavno pojavimo se u šest i krenemo tamo gde nas noć odvede . Da li ćemo u Portu, ili ćemo na Bagdalu sa gitarima .

Foto by Aleksandar Ristić

Kada se već  vraćamo u to neke vreme od ranije, koja su to kultna mesta u kojima ste provodili svoje slobodno  vreme i gde se to sve sviralo tada, kada je Kruševac u pitanju?

Vanja: Kada je Kruševac bio centar rock n roll-a u Srbiji? Meni je žao što nije tadašnja vlast to osetila i uložila neki novac  u sve to, onda ne bi sve bilo u beogradu. Nisu oni imali tu dušu za rock n roll. Osim tih nekih skupljanja u gimnazijskom parku čuvenom koji je na žalost razvaljen zbog ulice, bio je tu Dom  omladine koji je danas na žalost šalter vodovoda i promenio je ime koje ja neću ni da pominjem. Ja znam za Dom omladine i to treba da pripadne omladini, a ne da se prave klubovi  koji će služiti ne znam ni ja kojim strukturama vlasti. Gde će oni držati neke večeri poezije i nešto da trtljaju za svoje članove bez ikakvog razmišljanja o budućnosti, kulture pop, rock čak i bilo koje druge vrste kulture. Tu je bila standardno Porta i Bagdala. Recimo tradicionalni prvomajski uranci gde su postojali rock n roll bendovi koji su svirali. Negde 86, 87. godine u glavnom centru, na glavnom terenu je bina posatavljana ujutru u sedam sati gde su svirali rock bendovi, recimo Jova Petrović koji je svirao u Maskama (Doktora Jobeca), sad svira u Kristalima. Onda je tu bio Marinko glumac koji je imao svoj bend. Znači Kruševac je imao tih osamdesetih godina bendove. Uglavnom je to bilo u tim nekim lokalnim okvirima, ali bilo je vrlo kvalitetno. Jednostavno mi smo imali na koga da se ugledamo. Današnja omladina, da li oni misle da ne mogu da se ugledaju na nas, ja ne znam, niti smo neke ubice, niti narkomani, sasvim smo obični ljudi. Bolje nego da se ugledaš na neke ljude koji prave veštačke ožiljke na glavi, prave neke smešne frizure,izgledaju kao neki petlići. Stvarno mi nije jasno,čak nije to ni punk moda, ni heavy metal, jednostavno ne razumem. Ja sam se sedamdesetih godina nosio cokule, tesne farmerice i majicu metalike, ja sam tako išao i u školu, a takav sam bio i u gradu. A oni se za vikend oblače tako i koriste te  color šampone, a u nedelju uveče se pere kosa i sutra vade pirsinge i onda idu normalno u školu. Znači budi ono što jesi u tom periodu. Očuvaj neko svoje dostojanstvo, neki svoj individualizam, po čemu će ljudi da te poznaju . I ono što je bitno, Kruševac je tad imao, taj Pionirksi park. I dan danаs postoji Dom Abrašević, mi smo recimo tu vežbali. Mi smo od Doma omladine tadašnjeg dobili ključeve i zgradu na upotrebu. Mogu slobodno da kažem da su tu u tom periodu nastale kultne stvari za grad. Tu je nastao album Fucktora 02, tu je nastao album benda Maske Doktora Jobeca, tu je nastala i kultna predstava koju je radio Jovan sa Bracom i sa ekipom “Brehta”. Tu se radilo, tu se sviralo, tu su dolazili mladi ljudi da gledaju, mi smo na probi imali po pedeset do sedamdeset ljudi?

To je bilo kao mala svirka?

Vanja: Kao mala svirka, svaka proba je bila kao mali koncert , gde smo mi imali odmah taj neki odnos sa publikom  i feedback da li to valja ili ne valja. Eto to su ta neka mesta, taj Pionirski park , standardno Porta, Kosturnica, Gimnazijski park za koji me duša boli. Šta da radim, neko je mislio da tu treba da prođe ulica. Potpuno apsurdno i bez veze.

 A dobro, dosta toga je ovde apsurdno.

Vanja: Dosta toga, u principu kako su godine prolazile tako smo i mi stasavali, što se tiče muzike.Nismo mi sad neki virtouzi, da se odmah razumemo, niko od nas nije školovan , ne poznaje note. Sve što radimo, radimo po sluhu, iz nekog iskustva. Ali, kako idu godine, tako se radi malo ozbiljnije, bez obzira što je to neki malo jači amaterski rad, jer svako od nas ima neki drugi posao i porodice. Glupo je da mi sa svojih četrdeset godina, koliki nam je prosek, dobro Aleksa nam je mlađi on ima dvadeset pet, šest   mlada krv, ali odlično nas prati, i idejno i ovako.  Ne može sada čovek u nekim tridesetim ili četrdesetim da čita Hajdi ili Dečake Pavlove ulice.

Sve ima neko svoje vreme.

Vanja: Šta je u tom trenutku aktuelno. Ali, u našoj muzici i tekstovima se pokazalo da je apsolutno sve aktuelno, uvek aktuelno. Kada pogledamo neke bendove od ranije tipa Smak ili Riblja Čorba , koji sviraju po trideset, četrdeset godina , ali opet su te pesme i preživele neko vreme i dan danas su aktuelne. E to je suština rock n rolla , znači uvek nosi taj neki bunt sa sobom i neku priču. Sad da li je balada ili je protestni tekst, ukazivanje na neke greške.

Malo pre si rekao,tj skromno rekao da niste neki virtouzi, ali sećam se, kada ste se vratili na scenu 2008. godine, jedan od tih prvih koncerta je bio u KPZ-u i da su ljudi baš jedva dočekali taj vaš nastup.

Vanja: Prvi koncert je bio u Domu Omladine. Sada se nadovezujem na priču Udruženja rok muzičara kada je Ivan Pelaić Pelko sa par ljudi osnovao udruženje rok umetnika i došao je na ideju, pošto smo se tada mi nešto vratili, pa hoćemo, nećemo, nismo svirali jedno deset godina, Sijuks nije znao ni gde mu je bubanj, ja sam prodao i gitaru i pojačalo.

 Znači vi ste donekle bili odistali od te priče?

Vanja: Pa nismo bili odustali, znali smo da ćemo da se vratimo, to je samo bio okidač tad. Reč je bila o tome da su nam deca bila mala pa nam je to malo skrenulo misli sa situacije koja se dešavala . Od početka dvehiljadite, od tih takozvanih promena pa na ovamo sve smo to iz prikrajka posmatrali, pa kako, pa zašto, nema koncerta, niko ne dolazi, da li neko nešto radi, pa onda Scarpsi nešto rade još uvek, nešto  se tu batrgaju, pa hoće, pa neće, ali niko od dece da se trgne. Mladi koji pokazuju neku kreativnost neku snagu, da pokrenu neku priču ponovo. E onda Pelko dolazi na ideju da kao ti stariji bendovi krenu da rade i da napravimo jednu svirku, mi kao stari bendovi po petnaest minuta , mi starci ne možemo duže i ti mlađi, da jednostavno njima damo podršku. Da pokažemo kako smo mi to radili i onda mi tu nešto odsviramo zbrda zdola, ali ljudi koji su bili odreagovali su fantastično. Nakon toga se dešava taj prvi kruševački rock maraton koji je trebao da bude revijalnog tipa, da svi odsviramo, mi koji smo se vratili kao povratnici iz te garniture zaboravljenih  i opet ti neki mladi bendovi.  Međutim, tu je došlo do neke sujete koliko sam ja shvatio , kako ovo, zašto ovo, hajde da se naparvi takmičarski pa ko kolko vredi. Znaš mi ne igramo fudbal, pa ko će kome više golova da zabije ili koševa u basketu, mi smo muzičari. Mi se nismo osećali ugroženo, zato što mi živimo muziku. Mi smo bend koji je živeo 24h zajedno , odvajali smo se samo kad smo spavali. Kako se probudimo idemo na kafu kod jednog, drugog, trećeg, četvrtog, grad, bazen, ajde sad ćemo da igramo neki basket, ili nećemo, idemo u grad, na kraju  idemo u Abrašević i sviramo celu noć. Tamo je prazan prostor nikom ne smetaš i održavaš taj prostor ako se nešto desi.  Svi smo disali kao jedan. Mi smo taj prvi album napravili za petnaest dana. Ne znam da li smo zdravije razmišljali ili smo sačuvali glavu od ludila tadašnjeg na taj način. Kroz muziku smo to akumulirali i iznosili to, izbacili to iz sebe. Ja sam rekao da nismo neki virtouzi, nije da ne znamo da sviramo,znamo da sviramo. Recimo 93. godine smo kao Inkvizicija svirali u Domu železničara, februar mesec je bio i prodali smo trista pedeset karata tad, to nije moglo da se uđe.

Foto by Aleksandar Ristić

Taj prostor je kratko funkcionisao?

http://pobunaumetnosti.blogspot.com/

Vanja: Kratko je bio dostupan, posle su ga prodali. Šta da radimo? Tu je bilo dosta svirki. Tu je svirao večerašnji Dža ili Bu, svirali su Kazna za Uši, Deca Loših Muzičara. Dosta bendova je tu prošlo za tih nekih dva, tri meseca koliko je to funkcionisalo. Da je to potrajalo, pa da smo uspeli da dobijemo neki prostor ozbiljniji. Ali ok, mi smo prodali trista pedeset karata na prvom solističkom koncertu benda inkvizicija, ljudI su pevali pesme koje nisu imali gde da čuju, ali oni su bili na našm probama.

U novembru predhodne godine održana je unplugged svirka u kruševačkom Pozorištu, a povod je bila kompilacija koja je u pripremi a na kojoj će se naći kruševački autorski bendovi.

Vanja: Ja sa radošću mogu da kažem da, što se tiče kompilacije, eto, uspeli smo da finasijski zatvorimo taj krug. Malo uz pomoć grada, malo uz pomoć bendova koji su svirali na tom unplaggedu i prilagodili svoje pesme za nekih nedelju dana, svoju svirku na tu akustičnu formu što uopšte nije nimalo jednostavno. Potrebno je i vreme i trud i talenat da se to to izvuči, da to sve zvuči kako treba . Sad koliko smo u tome uspeli publika je to presudila. Mi smo uspeli da skupimo sredstva i nadam da će kompilacija da se pojavi negde krajem februara, početkom marta meseca. Ostale su nam samo neke tehničke stvari, tipa oko još nekih rešenja sa omotom . Zna se već kako će sve to da izgleda, ali uvek postoji nešto, u smislu,  mogli bi ovo ovako ili onako, pa se zato traži neka najbolja varijanta, da ne prenaglimo. Jer ipak je to presek kruševačke rok scene trenutno. Meni je žao što je na toj kompilaciji svega petnaest bendova , dok u Kruševcu postoji preko dvadeset bendova, ali jednostavno zbog celog pakovanja te komplicaije , koja ima šesnaest strana, gde svi bendovi imaju svoju stranu sa svojom biografijom, fizički nije bilo moguće da se napravi veći buklet, a da ne dođe do oštećenja , samog papira i samog tog plastičnog omota. Da neko ne pomisli da je neko odstranjen zbog nečega. Znači nije to uopšte bio cilj. Mi imamo u planu izdavanje i druge kompilacije. Imamo nameru da ovo probudi neke mlade ljude. Da ovo bude šansa da neko dobije fizičko izdanje. Svako može da otkuca nešto na kompijuteru i stavi na you tube, ali tada nemaš zvanično izdanje izdavačke kuće. Izdavačku kuća “ Take it or leave it“ nam je izašla u susret i kompilaciju radimo u koprodukciji sa njima . U pitanju je zvanično izdanje, koje je zavedeno i koje je potpuno legalno. Kada se kompilacija pojavi malo ćemo medijski to da organizujemo bolje. Kuburimo sa tim prostorima u gradu, znači strašno, ali uspećemo da izboksujemo nešto .

Možda će upravo ovo biti prilika da grad prepozna malo i sam rad Udruženja, a i rad kruševačkih umetnika pa možda se nešto i promeni?

Vanja:  Aposolutno. Apsolutno se nadam da će moći da izdvoje malo više para, više dobre volje. Ja bih voleo da ta rock kultura ponovo zauzem neko svoje mesto. Da shvate da to nije ništa strašno, samo sloboda mišljenja. Ništa nemam protiv tog folka, etno zvuka, znači čovek ne treba nikada da izgubi svoj identitet, nije to sporno. Ali se mnogo više novca tamo ulaže, na KUD-ove, koji taj novac koriste za gostovanja, idu u inostranstvo, a nama malo treba. Nama mnogo malo treba da pokrenemo priču.

 Ustvari potrebno je da postoji i ta neka mogućnost izbora.

Vanja: Da, da izaberu ljudi šta im se sviđa. Ja stvarno nemam ništa protiv narodnih kola. Šta više, podržavam to, kažem to je neki naš identitet. Ali zašto ne podržati i pop kulturu i taj neki novi talas koji bi trebao da se desi u muzici. To je cilj udruženja u nekom periodu, regionalna saradnja. Da bendovi odavde idu da sviraju u Mostar na primer, Rijeku, Nikšić, da oni dođu kod nas, da mi njih ugostimo. Ali još uvek ne možemo to da izvedemo, imamo tamo gde da odemo, to je interesantno, ali nemamo ovde gde da ih dovedemo. To je problem, nemamo sluha za tu vrstu saradnje. A može to da se izvede. Mi imamo gradove pobratime širom bivše Jugoslavije, to bi moglo da ide preko udruženja umetnika, jer mi nismo samo muzičari. Mi imamo i slikare, pesnike, pisce, skejtere, znači nije to usko profilisano. Svako ko se oseća buntovno i mladalački može da krene sa nama u neku priču sa idejama. Jednostavno dovoljno je I da se pojavi na događaju, da podršku na taj neki način, svojim prisustvom.

Ok, Vanja, da li postoji još nešto što je važno pomenuti u vezi kompilacije koju pripremate, možda ljude koji su radili na tome?

Vanja:  Kada je udruženej u pitanju, još uvek pravimo neku mrežu. Jako sam zadovoljan da smo konačno uspeli da redakciju konačno stavimo na noge. Oni to rade sami, ne mešam se uopšte, ali tu sam ako mogu nešto da pomognem. U principu ne volim da se mešam u nečiji rad, oni rade ono što smatraju da treba da urade, naravno uz razmenu ideja, konsultacije, saradnju. To je priča koja treba da dobije mnogo veći publicitet, odziv kod mlađe publike. Hoćemo da pomognemo, da naučimo decu da sviraju, da im puštamo filmove, da im pričamo priče. Da im dočaramo tu neku energiju koju smo mi imali. Da probudimo u ljudima neku ideju, šta bi mogli. Praktično treba da radimo posao koji treba da radi, ne mogu da im kažem ime, jer sam vrlo razočaran. Nekad je Kruševac izbacivao vagon talenata, svake godine. Da li iz sfere režije, glume, muzike, segmenta tog kulturnog života, a zadnjih nekooliko godina bukvalno ništa. Ne kažem da tamo ne sede kvalitetni  ljudi, tamo  postoje itekako kvalitetni ljudi, kvalifikovani koji mogu da prepoznaju  i da rade i da razviju talenat kod te dece, ali tu nešto drugo koči. Ja mislim da grad treba da se pozabavi time, šta se tamo dešava. Zašto mi moramo da radimo neke stavri koje nisu naš posao, zašto ne sarađujemo, kada bi trebalo da sarađujemo. Osnovno je da se vrati naziv Dom omladine, da se to vrati omladini na korišćenje. Da se taj prostor kad dođe omladina da na korišćenje bez naplate, da se maksimalno izađe u susret sa svim što treba, tehnički, marketinški, da se pomogne, pogura. Da taj svoj deo života, pre nego što se otisnu u svet,na fakultete i ostalo, da im ostane u lepom sećanju i da znaju odakle potiču. A ne da odu negde, postignu nešto I da se posle toga ne sete grada jer im taj grad ništa nije ponudio. Ali ja se nadam da će energija i ljudi koji rade sa nama, a to su Ivan Pealić,  Ivan Riznger, Sale Ognjanović, Zlaja, Fath Zed, sve su to generacije koje ne gube nadu i energiju da nešto može da se uradi i napravi. Svi rade u po tri, četri benda.  Jednsotavno samo je potrebno da se ta barijera skloni. Da ljudi počnu malo drugačije da gledaju stvari. Ja ne mogu shvatim maldu osobu od 15, 16, godina koja kaže ja slušam sve što mi se sviđa. Pa kako, jel postoji nešto što ti se ne sviđa? Ali oni puste you tube, puste pesmu tri sekunde, onda rade nešto drugo, pričaju telefonom, i onda ne slušaju to što slušaju. Probaćemo to da promenimo. Treba naučiti ljude da slušaju muziku.

Da se vratimo malo na Fucktor 02. Već neko vreme se priča o novom materijalu koji spremate. U pitanju je novi album “Sloboda”, kada možemo očekivati realizaciju? Kada će album biti objavljen?

Vanja:  Mi radimo već tri godine na tome. Devet pesama smo snimili, miks je već odrađen i sada bi trebalo da snimimo još tri pemse I da se to izmiksa. Ja računam da će to do sepembra da bude gotovo, taj novi album. Biće i starih pesama koje su ponovo snimljene, jer iapk uslovi devedesetih godina su bili očajni i odlučili so dma ih ponovo snimimo. Izdajemo za kuću Take It Or Leave It, ne menajmo stare prijatelje. Probaćemo da to više medijski ispratimo, koliko nam vreme to dozvoljava. Ipak, mi smo porodični ljudi, tu je i posao i ostalo. Tako da, videćemo šta ćemo sa tim da odradimo.

 Postoje li naznake da će biti I neke bar mini turneje povodom novog albuma?

Vanja: Nešto se priča, ali zavisi u kom periodu se to dešava. Ako se dešava tokom nedelje, onda vrlo teško. Zanči videćemo da to budu neki termini vikendom. Nadamo se da ćemo nešto uspeti da dogovorimo za Arsenal fest, onda za Love fest u Vrnjačkoj Banji. Spot planiramo da odradimo jedan sigurno. To će naš prijatelj Dandy(Sweper) da odardi, naš lokal patriota. To je to, ne možemo baš mnogo unapred da planiramo. Imali smo u planu prošle godine da se to završi, ali je pala ona kiša i sve uprostatila. Svirali smo za te ljude tad, nismo stali, radili smo. Ali nije to bilo to, mi ćemo sad da sviramo, a neki ljudi tamo nemaju gde da psavaju. Bilo je nezgodno u tome momentu prezentovati nešto novo. 

 U tom trenutku sve što se radilo u Srbiji bilo je preusmereno upravo na to?

Vanja: Da, svi su se stopirali potpuno i uljučili se u skupljanje te pomoći. I mi smo se ovde organizovali kao Udruženje i klub Zamajac, U Malom prolazu, Grizzly, ne mogu da nekog ne pomenem to su sve naši prijatelji.

Inače, večeras nastupe u klubu Zamjac kao uvod za Dža ili Bu?

Vanja: a, to su naši drugari još sa početka devedesetih, samo što su oni nastavili da rade, a mi smo imali tu neku pauzu. Taman je ovo najva za koncert koji ćemo održati uskoro u klubu Grizzly.

Večeras će biti i novih pesama koje će se naći na novom albumu?

Vanja:  Svaki naš koncert je promocija tog novog albuma. Biće par novih pesama.Ljudi ih uglavnom već znaju. To je išlo od ruke do ruke, to što smo mi snimili. Ne treba to čuvati, jer na intenetu šta god se stavi i pojavi to odmah ide. Bilo bi glupo da mi sad krijemo nešto tri godine, a jednostavno ne bi ni izdržali da krijemo. To su praktično nove stare pesme.

Vreme je da polako razgovor privodimo kraju, pa kako smo se više puta dotakli tih mladih ljudi, koja je to neka poruka za njih? Šta bi to rekao današnjim klinicima?

Vanja: Vrlo je nezgodno vreme za bilo kakve poruke. Ima ludi koji sede kući i mere ti svaku reč, sve se može protumačiti na nekoliko načina. Ali, pre svega da ti ljudi probaju da budu svoji, da ne kopiraju ljude koji su trenutno aktuielni. Da nađu neke druge idole koji će nešto da im poruče, da u njima nađu neku inspiraciju za svoje delovanje. Da ostrave trag. Meni je to uvek bio motiv. Ljudi treba da ostave trag, dal u muzici ili u nečemu drugom nije bitno. Ja kada se recimo okrenem unazad, sa nekih šezdeset, sedamdeset godina, kada pogledam naše snimke, imam troje dece, imam iza sebe dva albuam Fucktora, voleli su  nas ljudi, znači postoji nešto što ću ja pokazivati unucima. Oni će recimo pričati o tome, eto šta je moj otac ili deda radio. Moj sin je baš kada smo svirali ovaj unplugged u Pozorištu došao i doveo je druga. Dao sam mu novac da kupi kartu, a njegov drug se začudio zbog toga. On plaća kartu,a  otac mu je predsednik udruženja. Ali, stvar je upravo u tome, njegov otac je predsednik udruženja i sada me drugačije gleda pa drugačije priča sa mnom. To je jako lepo, kada roditelj uspe da bude idol svojoj deci. Da nije bitanga, probisvet, da radi neke stvari, ja mogu uvek da ih pogeldam u oči. Vi ako možete bolje, uradite bolje. Ako mogu da pomognem, pomoći ću.

Ivana Grujić