Miki Pirs - Živi sporo, umri star (recenzija)

Živi sporo umri star (2014)

Izdavači: mediafire, zippyshare

Prošle godine smo imali priliku da radimo intervju sa momcima iz benda Miki Pirs i tad su nam obećali da će izbaciti novi album do kraja 2014. godine. Album je tu i nakon mesec dana preslušavanja, sedoh da napišem par reči. Već sam se jednom pravd’o da nemam pojma o muzici (znam do d-dura, nešto malo a-mola, a čuo sam negde i za krešendo i dekrešendo, al’ me mrzi da guglam o tome) i ne znam kako se pišu te recenzije, zato ću po svome, pa ako urednik prihvati, dobro je. Pošto sam ja urednik, neće biti problema. U glavi mi odzvanja ona antologijska “ništa mi nije smešno”, pa ću prekinuti sa uza­ludnim pokušajima da bar dosegnem level humora by kursadžije. Ne ide, ne ide. Milan Babić. Ripčina za legendu!

Nedelja popodne. Sa prizemlja me budi ćaletov monolog o tome kako je on u mojim godinama im’o već 6 godina staža, ženu, decu, trospratnu kuću pored asfalta… Uzalud pokušavam da pronađem flašu s vodom i ubijem žeđ. Jbg, sinoć smo imali samo za bombu apatinskog. I neku brlju od koje spada git sa prozora. Naziv albuma Živi sporo, umri star. Omot je odmakao od onog minimalističkog sa prošlog albuma. Odličan. Tu je i virtuelni buklet sa tekstovima u pdf-u. Mp3. CD? Jok. Nosači zvuka su postali neisplativi kao i moj pokušaj da nađem bilo kakav pos’o sa diplomom fakulteta.

***********************************************************************************************************

U Raginoj Glavi – To je onaj bar iz Mućki. Ili pivnica u BG. Metafora valjda. Odličan uvod u album. Život mladog čoveka u Srbiji u 21. veku. U nekoliko redova. Nema kukanja i pate­tike. Samo onako kako jeste. Šljaka, kafana,  park, kladža, grebanje. Od danas do sutra.

Političar – Najljigavija sorta ljudi. Legalno registrovano zanimanje na Balkanu. Žive na račun tupe mase koja im iznova daju priliku da zarađuju kešinu na njihovu glupost. Ili je dovoljna ona sintagma iz refrena. Citirao bih, ali ne znam latinski, na srpskom su to sramotne reči.

Ako si u ovom – Moj favorit. Nadovezuje se na prethodnu. Pregurali smo sve moguće režime. Ne, naivni čoveče. Neće ti biti bolje ni sa jednima. Od svih možeš da dobiješ jedino hemijsku i sendvič, ako odeš da aplaudiraš na mitingu. Znam šta pričam. Sa 24 godine sam promenio 4 države. A nisam se mak’o van ove zemlje. “Ako si u ovome, ne daj da te slome, skupi ... i živi po svome”. 

Mozak, jetra, pluća – Ustaljena tematika kod Miki Pirsa i jedno retoričko pitanje: kako se regenerisati, pa sve iz početka. Nauka je čudo. Možda jednog dana… ko zna…

Sjebaće nas japiji – Pametnom i naslov dovoljan. Ne, nećeš postati glup ako slučajno i poslušaš ovu pesmu. Recenzije ionako niko ne čita, pa da se džabe ne mučim oko svake pesme.

Godine idu – Futuristička stvar. Knedla u grlu, ma da se naježiš. Panker kad dogura do 65-e. Ja znam jedino Ivana Glišića. Ne spominje se ovde, ali, u sva­kom slučaju, pozdrav za legendu.

Alimentacija – Grozna stvar. U svakom smislu te reči. Verovatno ubačena samo da popuni paran broj pesama na albumu. Ukratko, riba ga izradila i on joj se sveti tako što prodaje svu njenu pokretnu imovinu. Diskove, radio iz auta, lap top, tapete sa zida… samo da bi ublažio bol. Koga briga, da si bar uvalj’o nešto vrednije, pa ajd’. Ovako, ovu stvar preskačem i izvinjavam se jedino ako je pesma doživljena. U tom slučaju, svaka ti čast. Nek’ si.

Poš kloš – Pank lektira u minut i deset sekundi. Šta god drugo da kažem, pokvariću.

Livin lardž – Doček’o platu. “2 dana lajfstajl, 28 ko fukara poslednja”. Još jedan favorit.

Evri, dolari, jajare, klošari – Pare su nužno zlo, sve preko toga je pohlepa. Miki Pirs u didaktičkom izdanju.

Ptice i cveće – Objedinjuje sve prethodne. Šamarčina sistemu i svim fekalijama u društvu kao što su: pohlepni, ulizice, lovatori, pozeri, foliranti, fenseri…

Koji kurac pivo – Moja pesma u ovom trenutku. Klin se klinom ne izbija. Daj bre kafetin.

Svemirski pijanci – Ova pesma je hitčina kod mog ortaka Srđana. Ne znate ga sigurno.

Agenda – Za kraj, bend je album zaokružio ispovešću, a koga drugog, nego alkoholičara. Lična karta Miki Pirsa. Tvrdim to, iako ne znam ljude. Nemam ni želju da ih upoznajem. Iskvariće me. A tad mi više ne bi ni bili zanimljivi, i ko bi im onda pisao recenziju za sledeći album. Vama se obraćam, bagro sa muzičkih portala. Izem vam sve one stranjske drogoše  kojima pišete monografije od recenzija. Đe su sad one devize; kupujmo domaće, tuđe nećemo, svoje ne damo… Ipak, svaka čast Vučiću što nam je dozvolio ovu recenziju. Car je, majke mi.

Ok, humor mi se nije ni približio kursadžijama. Poradiću na tome. Za kraj bih pokušao da sumiram album u nekoliko rečenica, ali ćale i dalje forsira sa prizemlja: “Pod mojim krovom živiš, moj znoj jedeš, piješ, pušiš... Mora ova država da propadne”. Neće valjda, do tad slušajte novi Miki Pirs. Lepi ste. Ćao.