Polaris - Programiran na strah (recenzija)

SAMOSTALNO

2013.

 

Nakon prvog preslušavanja albuma, imao sam osećaj da neću imati mnogo pozitivnih reči. Nakon neko­liko ponovnih slušanja, mišljenje se potpuno okrenulo. Ovaj album se može naći na fejsbuk stranici benda, a dolazi sa tekstovima i omo­tom/fotografijom. Velika pohvala ide za trud uložen u kompletiranje mate­rijala. Zvuk se može okarakterisati kao alternativni rok, sa primesama psihodelije i povremeno tvrđeg zvuka. Čuju se različiti gitarski efekti, upotrebljeni na uglavnom pravim i odgovarajućim mestima. Sam raspored pesama na albumu možda zvuči razbacano, u smislu da se prepliću jače i agresivnije pesme sa onim akustičnim i mekšim, što mi se izuzetno dopada, jer se na taj način održava pažnja kroz svih trinaest pesama. Bubnjevi su programirani, što nije velika za­merka, jer dosta lepo zvuče, pa prosečan slušalac neće ni primetiti da su takvi. Ostali instrumenti su dobro izbalansirani, a takođe još bolje odsvirani. Ima tu dosta i instrumentalnih delova, a bend takođe u pesme ubacuje monologe i citate iz filmova, mada mislim da su na nekim mestima preterali. U želji da pruže mak­simum, album je povremeno pretrpan detaljima, pa njihova želja za mainstream zvukom pada u vodu, jer album postaje teško svarljiv. Tekstovi ne donose ništa novo, već postavljaju mnogo puta postavljena pitanja. Beg od stvarnosti, egzis­tencijalizam, tragične ljubavi, to su neke od tema kojima se bend poigrao, ali na jednostavan i jednoličan način. Nakon preslušavanja albuma, stiče se veoma pobrkana i konfuzna slika, ima manjkavosti, ima sjajnih momenata, ima odličnih melodija, kao i bespotrebnih delova, tako da konačan sud biva vrlo klimav, mada svakako vuče na pozitivnu stranu. Ako su članovi benda želeli da slušaoca do­vedu u zbunjeno stanje, onda su to i uspeli, ali ipak mislim da se istinsko rešenje krije u onoj, nazovi izreci, koja kaže da je manje ustvari više.

Tihomir Škara