MILJANA STEFANOVIĆ-O PRAZNINAMA

O prazninama

Valjda je to stvar navike 
da nazivam ljude mojima 
čak i kad to prestanu da budu. 
Taj pridev ne označava pripadnost 
već prazninu 
koja se produbljuje svaki put kad izgovorimo tu reč. 
Taj pridev je tu da nas podseti na gubitke 
sa kojima se još nismo pomirili. 
Bar ne sasvim. 

Čekajući da vreme već jednom
nauči da leči stare rane 
u grudima bi ostajala samo još veća pustoš. 
Kad jednom sami opustošimo svoju dušu 
na njenom mestu počne nešto čudno da boli i da raste. 
Vremenom postaneš prepun praznina 
sa kojima ne znaš šta da radiš 
i koje ne možeš da pobediš. 
Kao da je neko tvoju unutrašnjost 
namerno zaboravio da sakrije ispod kože 
pa svaki pogled upućen tebi, 
tako nakaznom, peče; 
kao iščupano korenje 
kojem su dubine najpotrebnije; 
kao reči koje odbijaju da postanu misao - 
odjednom si zarobljen u sopstvenoj nedorečenosti. 
Iz tvojih praznina zjapi samo beznađe. 

Običnom svetu to je definicija slobode.

Dok tako slobodan lebdiš u bestežinskom stanju 
jedino što želiš je da te zemlja prigrli 
i pomeša sa drugim palim slobodama.

                                                                                                      Miljana Stefanović